Милошев: Незаборавних шест година успеха

После Олимпијских игара у Паризу, уследиле су велике промене у Рвачком савезу Србије. Уместо Золтана Балинта, Дејан Рајић је изабран за председседника Скупштине, селектор др Милорад Докманац је још раније најавио да му истиче уговор, као и првом тренеру, у грчко – римском стилу Стојану Добреву. До краја године планирано је да се изабере нови стручни штаб и тренери у свим селекцијама.

У јавности није обелодањено да се од репрезентације опростио и физиотерапеут Владимир Милошев. Како су рекли наши најтрофејнији рвачи, „човек је златних руку и мелем за сваког од њих“. Не само да им је видао ране, већ био подршка на сваком такмичењу и човек за исповедаоницу и често су га помињали на овим страницама. Кад је тешко, кад су дуго одвојени од породица, кад носталгија тресе, Влада је, уз разговор, представљао утеху. Говорили су да је „добрица и њихов брат“.

-У репрезентацији сам од јануара 2018. и припрема на Белмекену, бугарској планини која зими зна сурово да изгледа – почео је Милошев разговор. – Позвао ме тадашњи председник Жељко Трајковић и Белмекен је био нека врста пробног рада. Тражили су да останем с најбољом селекцијом. Прихватио сам и никад се нисам покајао. Иза мене је шест незаборавних сезона, пуно сјајних резултата и освојених медаља. Поносан сам и почаствован што сам био у друштву великана нашег спорта и, како сами кажу, допринео њиховим успесима. Остају пријатељства за цео живот.

Шта је предходило ангажовању у РСС?

- Као студент радио сам с рукометашима Партизана и по завршетку школовања могао сам да останем с „црно – белима“, али сам се вратио кући, у Зрењанин. Одмах сам почео да радим са фудбалерима српсколигаша Радничког. После извесног периода, прочуло се да „има један добар, млад физиотерапеут“ и погодило се да је, у том периоду, био потребан рвачкој репрезентацији.

Били сте на свим припремама и такмичењима сениорске репрезентације?

- Да, увек сам био уз најбољу селекцију, а и на такмичењима млађих. Иза мене је пет светских и толико европских сениорских шампионата. Био сам на Олимпијским играма у Токију и сада у Паризу. Само у Француској нисмо освојили медаљу. Ових шест година су златан период нашег рвања и потврда да смо најуспешнији појединачни олимпијски спорт. Био сам члан тима који се радовао светским, европским медаљама и бронзи Зуре Датунашвилија на Играма у Јапану.

Много је лепих успомена?

- Период који се не заборавља. Било је, на срећу, далеко више радости, само су Игре у Паризу, донеле тугу. Жао ми је због сјајних момака, сви су били спремни да се боре за медаљу, али се догодило да је не освоје. А, и судије у неким мечевима. Не бих то да коментаришем, није у моме домену. Брзо ће проћи четири године до Олимпијских Игара у Лос Анђелесу, тамо ће освојити медаљу.

Они који су знали да сте, пре Париза, најавили одлазак, били су изненађени, вама је тек 31 година?

- Волим спорт, зато сам се определио за ово занимање. Међутим, припреме и такмичења трају преко целе године, кад се сабере, око 250 дана сам одсутан од куће. Ћеркице Валентина и Теодора су мале и хоћу да будем уз њих док одрастају. На неколико великих такмичења у Србији, супруга Тамара доводила је Валентину да је видим и тешко је било одвојити је од мене. Остајем у послу, пред отварањем сам амбуланте за рехабилитацију у родном Зрењанину, а за моје рваче, увек ћу да будем на услузи. Хвала им што су ми усрећили почетке радне каријере – истакао је Владимир Милошев, тихи Банаћанин златних руку, дојучерашњи физиотерапеут државног рвачког тима.