Milošev: Nezaboravnih šest godina uspeha

Posle Olimpijskih igara u Parizu, usledile su velike promene u Rvačkom savezu Srbije. Umesto Zoltana Balinta, Dejan Rajić je izabran za predsedsednika Skupštine, selektor dr Milorad Dokmanac je još ranije najavio da mu ističe ugovor, kao i prvom treneru, u grčko – rimskom stilu Stojanu Dobrevu. Do kraja godine planirano je da se izabere novi stručni štab i treneri u svim selekcijama.

U javnosti nije obelodanjeno da se od reprezentacije oprostio i fizioterapeut Vladimir Milošev. Kako su rekli naši najtrofejniji rvači, „čovek je zlatnih ruku i melem za svakog od njih“. Ne samo da im je vidao rane, već bio podrška na svakom takmičenju i čovek za ispovedaonicu i često su ga pominjali na ovim stranicama. Kad je teško, kad su dugo odvojeni od porodica, kad nostalgija trese, Vlada je, uz razgovor, predstavljao utehu. Govorili su da je „dobrica i njihov brat“.

-U reprezentaciji sam od januara 2018. i priprema na Belmekenu, bugarskoj planini koja zimi zna surovo da izgleda – počeo je Milošev razgovor. – Pozvao me tadašnji predsednik Željko Trajković i Belmeken je bio neka vrsta probnog rada. Tražili su da ostanem s najboljom selekcijom. Prihvatio sam i nikad se nisam pokajao. Iza mene je šest nezaboravnih sezona, puno sjajnih rezultata i osvojenih medalja. Ponosan sam i počastvovan što sam bio u društvu velikana našeg sporta i, kako sami kažu, doprineo njihovim uspesima. Ostaju prijateljstva za ceo život.

Šta je predhodilo angažovanju u RSS?

- Kao student radio sam s rukometašima Partizana i po završetku školovanja mogao sam da ostanem s „crno – belima“, ali sam se vratio kući, u Zrenjanin. Odmah sam počeo da radim sa fudbalerima srpskoligaša Radničkog. Posle izvesnog perioda, pročulo se da „ima jedan dobar, mlad fizioterapeut“ i pogodilo se da je, u tom periodu, bio potreban rvačkoj reprezentaciji.

Bili ste na svim pripremama i takmičenjima seniorske reprezentacije?

- Da, uvek sam bio uz najbolju selekciju, a i na takmičenjima mlađih. Iza mene je pet svetskih i toliko evropskih seniorskih šampionata. Bio sam na Olimpijskim igrama u Tokiju i sada u Parizu. Samo u Francuskoj nismo osvojili medalju. Ovih šest godina su zlatan period našeg rvanja i potvrda da smo najuspešniji pojedinačni olimpijski sport. Bio sam član tima koji se radovao svetskim, evropskim medaljama i bronzi Zure Datunašvilija na Igrama u Japanu.

Mnogo je lepih uspomena?

- Period koji se ne zaboravlja. Bilo je, na sreću, daleko više radosti, samo su Igre u Parizu, donele tugu. Žao mi je zbog sjajnih momaka, svi su bili spremni da se bore za medalju, ali se dogodilo da je ne osvoje. A, i sudije u nekim mečevima. Ne bih to da komentarišem, nije u mome domenu. Brzo će proći četiri godine do Olimpijskih Igara u Los Anđelesu, tamo će osvojiti medalju.

Oni koji su znali da ste, pre Pariza, najavili odlazak, bili su iznenađeni, vama je tek 31 godina?

- Volim sport, zato sam se opredelio za ovo zanimanje. Međutim, pripreme i takmičenja traju preko cele godine, kad se sabere, oko 250 dana sam odsutan od kuće. Ćerkice Valentina i Teodora su male i hoću da budem uz njih dok odrastaju. Na nekoliko velikih takmičenja u Srbiji, supruga Tamara dovodila je Valentinu da je vidim i teško je bilo odvojiti je od mene. Ostajem u poslu, pred otvaranjem sam ambulante za rehabilitaciju u rodnom Zrenjaninu, a za moje rvače, uvek ću da budem na usluzi. Hvala im što su mi usrećili početke radne karijere – istakao je Vladimir Milošev, tihi Banaćanin zlatnih ruku, dojučerašnji fizioterapeut državnog rvačkog tima.