Мохамад Садехи – Мамад, са 30 година је најмлађи од најстаријих играча а има их свега тројица која су прешла ову бројку. Код Иранца који је ове сезоне обукао дрес Партизана цифра је округла, „шију” га капитен Милија Мрдак који ће за пет дана да напуни 33, а Немања Чубрило је на врху листе са 34.
Ипак, овде није игра бројки битна, само искуство и то колико сва тројица могу да допринесу а већ јесу „клинцима” којима је поверена улога носилаца игре црно-белих у такмичарској 2024/25.
Занимљиво је да је Садехи, после 10 година играња у родној земљи одлучио да направи искорак, крупан, дође у Европу и одабере Србију, Партизан. О одлуци зашто баш дрес великана из Хумске, шта жели од себе, екипе, будућим снагама, тренеру Кобиљском, животу, део одбојкашке породице у разговору за Спортски журнал, открио је све уз симпатичну опаску:
- Извините, није ми баш толико добар енглески.
Али не смета, јер како за себе каже „Принц од Персије” је и више него занимљив саговорник.
Зашто баш долазак у Србију, зашто Партизан а после толико година и каријере у Ирану?
- Поздрав читаоцима овог интервјуа и Спортском журналу. Да, ово је први пут да напуштам своју земљу, али сам играо у Ирану 10 година, а иранска лига је једна од најпрестижнијих можда и најтежих на свету. Имао сам разне понуде, био у контакту са многим клубовима. Али коначну одлуку сам донео у договору са мојим менаџером, потом и људима из Партизана.
Добро сте се снашли, уз старије играче Мрдака и Чубрила, све остало су млади момци са суперлигашким минутима, а неколико њих је по први пут ове сезоне добило прилику. Како је радити са младима?
- Мрдак и Чубрило су искусни и професионални, са њима је веома лако комуницирати, градити игру. Има и много младих и талентованих момака у нашем тиму о којима ће се тек чути у будућности. Сјајни су пре свега људи потом и играчи!
Партизан, реномирани клуб, велико име са истим таквим и циљевима, у измењеном саставу али се увек жели више, јаче. Шта Ви желите?
- Лично, размишљам о освајању шампионата, и ништа ме неће спречити у томе да желим идем ка томе. Да ли је реално или не, видећемо. Доша сам у Србију да подигнем пехар. А сигуран сам да ће нам тренер Драган Кобиљски својим знањем, стручношћу, мотивом, помоћи у томе. А то је уједно одговор и на ваше питање да ли видим тим у плеј-офу и борби за трофеј. Да не дужим (смех).
Одлично сте се снашли у новој средини, да ли Вас слушају „деца” у тиму?
- Прве недеље су ми биле тешке јер нисам добро познавао Београд. Ипак, сада ми је познато већ доста тога, снашао сам се добро адаптирао. Пријатно се осећам. Професионалац сам и искључиво посвећен тренутном послу а рад се везује за Партизан. Управо кроз тренинге и рад, правим ту спону и са младима у клубу. Баш имам добар однос са њима, једнако као и са целим стручним штабом Драганом, Иваном, Марком, потом и Пеђом Голијанином. Поред одбојке и прича везаних за тај део, увек су пријатељски настројени хоће и желе да помогну. Мени то много значи а и користим њихова искуства.
Потписали сте уговор на сезону, то је дефинитивно или?
- За сада сам договорио тако и стварно је рано да причам о будућим плановима. Када дође време, размишљаћу о томе да ли и шта и где даље.
Које тимове видите као главне у борби за пехаре?
- Кратко сам овде, првенство је тек почело, зато бих се и оградио у прогнозама. Чуо сам, помно испратио како размишљају играчи, наши тренери, стално се помиње како је лига уједначена, да више клубова ту фигурира за висок пласман. Зато кажем, потребно ми је време да и ја уђем у штос – расположен је како му стоји у заглављу на једном одбојкашком сајту - „ирански вук ”.
На ово се Мохамад само насмејао и појаснио чак документовао и фотографијом једног боди билдера:
- Не, не, има више спортиста са тим надимком, нисам ја тај – одговорио је онако искрено, а у пролазу шармантно добацио:
- Могу да будем Принц од Персије…
Има то васпитање Мохамад, али и у Партизану су пре свега речи „поштовање и култура ” веће од игре, терена. А то је ас црно-белих доказао последњом реченицом:
- Мени је част. И да, да не заборавим, хвала Вам - у жељи да освојим шампионски пехар!
ПОЛАКО, АЛИ УЧИМ СРПСКИ - „ЋАО, ШТА ИМА…”
Није Садехи знао да напише, али зато је у гласовној поруци и те како добро изговарао речи на српском. Логично, два месеца је само у престоници:
- Нисам дуго овде, али дајем све од себе. Овако, не знам да напишем, али научио сам „Ћао”, „Како си”, „Извини”, „Шта има”…
ТАТА АЛИ И БРАТ АБЕД, ОДБОЈКАШКИ ДНК
Уз све наведене пријатеље из Београда, из Партизана, велика подршка стиже Мохамаду из Ирана, где му живи породица. И животна али и професионална. Како?
- Мој отац Али је такође у свету одбојке. Брат Абед је један од бољих одбојкаша у нашој регији. Из тог разлога јако добро разумеју и моје одлуке и моју професију, али и потез да се отиснем из родног града, државе.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.