МУНДИЈАЛ ПРИЈАТЕЉСТВА - Пепђоновић: Моје срце је пуно, ја сам срећан човек!

(Од нашег извештача из Улциња)

Улцињ гори! Никад и нигде у свету нешто слично није се догодило. У малом граду с великим срцем окупиће се данас 314 легендарних спортиста из Србије, Хрватске, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније, Словеније, Албаније…Некадашњи фудбалски ратници, кошаркашки виртоузи, ватерполо уметници, боксерски шампиони, рукометаши, рвачи, шахисти… Светски, европски и олимпијски шампиони.. спортске легенде које Павлу Пепђоновићу нису могли да кажу “не”. Улцињ ће од данас до среде бити домаћин несвакидашњег Мундијала пријатељства – трећег по реду који је за његовог идејног творца почео последњег дана прошлогодишњег кад су му Гудељ, Хаџибегић, Караси, Славнић, Баждаревић и сви остали обећали да ће поново доћи, а он њима да ће наредни скуп добити још већу спортску, културну и социјалну димензију за цео регион…

Спонтан, природан, искрен, Павле Пепђоновић је пријатан саговорник, који похвале њему намењене усмерава на све стране Улциња и Црне Горе иако је за свој град и државу учинио више од тимова туристичких, спортских и економских стручњака… Логично, питали смо га прво да ли је његово велико спортско срце пуно кад зна шта је све направио у последњих 30 месеци…

- Понављам као и увек: направили смо сви заједно, јер један човек ово не може да направи. Од првог дана причам да је ово једна добра енергија проистекла великом подршком нашег града. Ми смо само покренули идеју и онда смо добили неописиву подршку која нам је дала цела наша заједница и тако смо кренули на том валу. Срећни смо, срећан сам, поносан сам, срце ми је пуно. У овом тренутку, дан пред Мундијал дрма нас мало и та позитивна трема и помало ради адреналин јер је одговорност доста велика. Очекујемо велики број гостију. Али, кад се сретнем са суграђанима који ништа не проговоре, само погледом, осмехом и климањем главе поздраве, осети се та енергија и срећа код свих људи. Зато мислим да смо сви, не само у Улцињу и Црној Гори, него и регионално: сви добри људи, сви пријатељи спорта - срећни и поносни на све ово…

Прве године су у центру пажње били фудбалери, прошле су уз њих на бину излазили олимпијски шампиони, рвачи, боксери, рукометаши. Данас у Улцињ на трећи Мундијал пријатељства стижу славни кошаркаши и још славнији ватерполисти… Ви сте успели нешто што Миљен Миљанић, Новосел, Ратко Рудић и не знам кога још да набројим, можда нису чак за време својих селекторских каријера могли, да позову и да им се одазову сви најбољи?!

- Хвала вам на тим речима. Кад је завршен други Мундијал, ми смо овде, ми обични грађани који се дружимо, мало испитали јавно мнење у граду: шта ћемо даље, да ли ћемо ићи даље, да ли је исцрпљен тај фактор изненађења јер, као што сте рекли, база су били  фудбалери.  Кога год смо питали, људе из туризма, пензионере, сви су нам као из топа рекли: децо, немојте ово да прекидате. То се мора наставити, ако имате енергију, имате нашу подршку, ово је много значајно и за град и за државу Црну Гору. После тога размишљали смо у ком правцу да мало освежимо мундијал.  И кренули смо поново у једну немогућу мисију, али која је била много лакша него почетна - прва, јер је улцињски мундијал претходне две године промовисан и нисам наишао на човека из света спорта из комплетног региона коме сам се обратио да он није чуо за догађај.

Откуд ватерполо у центру пажње?

- Живим на релацији Опатија – Улцињ и видео сам кроз медије да се припрема премијера филма познатог редитеља Дејана Аћимовића: “Догодио се - Ратко Рудић” и да ће бити у Загребу и у Београду.  Успео сам да дођем до броја  Дејана Аћимовића и кренули смо у акцију да филм дође у Улцињ. То је била иницијална каписла да раширимо причу и да Улцињ претворимо у једно право олимпијско село. И дошло је до сусрета у Загребу са Дејаном Аћимовићем. Ово је црногорска премијера филма “Догодио се” у Улцињу, по некој логици ствари, она би требала да буде у Котору, у Котор је колевка црногорског ватерпола, у Улцињу немамо ни базен…. Игора Милановића сам упознао две године пре тога у Сарајеву и с њим се мало зближио и тако је кренула ватерполо прича..- Ту је сад, као што знате, боксерска репрезентација света која ће бити у прејаком саставу: Тадија Качар, Мирко Пузовић, Мехмед Богујевци, Фатмир Маколи, Миодраг Перуновић. Ту је Шабан Трстена…

А како реагују спортисти кад добију позив?

- Прва година је била доста неизвесна... Прво што сам ја тотално непознат човек. Још позивам телефоном, када је у живој речи, седнете с неким “један на један”. Сви су прихватали, али, све је било неизвесно...

Ивицу Шурјака сте пронашли у Сплиту…

- Он има ресторан на Видилици. Не знам шта бих дао да имам тај видео, да је мене неко снимио како сам прилазио Шурјаку. Тражио сам на гуглу, да видим како Шурјак данас изгледа. Он изгледа феномен, мислим изгледа скоро исто. Попео сам се на ту Видилицу, стигао до ресторана који има терасу и унутра шанк и један мали сто. И гледам по тераси, нема га нигде. Нити сам ја звао, нити се јављао. Ушао сам и видим га, чита новине, а за шанком тамо момак пере чаше. Кренем, станем, поново кренем два корака па се вратим. То је све размак једно два и по метра. Момак иза шанка каже “да ли шта треба”,  ништа. Направио сам други покушај два корака до пола стола, он није подигао главу и ја сам се вратио. И онда сам узао ваздух, приђем столу и он дигне главу. Поштовање господине Шурјак, ја се извињавам, ја сам Павле Пепђоновић из Улциња, моје име ништа не значи, треба ми ваша пажња 3 до 5 минута. Али молим вас, ви прочитајте новине, ја ћу сачекати… Он затвори новине, и ја онда почнем причу, да смо договорили већ посету Ивана Гудеља у Улцињу, да сам због оца заволео Хајдук и да смо дошли на идеју да организујемо посету Гудеља и промоцију књиге у Улцињу  где је велики број навијача Хајдука. Рекао ми је да је то феноменална идеја и: “ слушај Павле, кад добијем позив за свадбу, ја не потврдим никоме, уградио сам стентове, ово је, феноменална прича о Гудељу, сад смо, каже, били на свадби, јер он се други пут оженио, не могу да обећам ништа. Напољу је био мој пријатељ Мишел с кћеркицом и замолио сам Шурјака да се сликају са њим, а он ме удари по рамену и рече# шта си се стегао, како не може”?! Сликамо се и кренем… После седам-осам метара, он викну: Павле, видимо се 11.11. у Улцињу! Нешто му је кликнуло у том тренутку… Не могу да опишем како сам се  спустио до доле од среће. И дошао је 11.11. својим аутом.

Данас вас знају сви…

- Сви они доживе то емотивно, са великим емоцијама, знате ли ви сада са каквим поштовањем се јаве људи који не могу да дођу. Душан Бајевић разговара са мном 7-8 минута, па ко сам ја?  Онда Боша Тањевић… Питаш себе да ли смо свесни шта радимо. И вероватно нисмо.

Прошле године сте најавили Албанца Куштру из Фљармуртарија…

- Планирали смо да се сретну Куштра и Омеровић… Међутим, Кушта који ће доћи ове године, није могао да дође, Омеровић је био…

Ове године отишли сте велики корак напред, организујете панел посвећен параолимпизму, сусрет новинара с легендама ватерпола и нешто што је изнад спорта -  засађивање дрва мира. Одакле вам идеја за дрво?

- Идеју за дрво мира је донео господин Рајко Јовичић из Бара, познати писац. новинар, уметник… То је толико снажна идеја... Бог нам га је послао и њега и идеју. Тако да је то нешто фантастично, значајно, вредно. Поготово за ове наше комплетне просторе.

Колико ће ове године бити спортиста?

- На списку имамо 314 спортиста. 314, међу њима су и судије. Очекујемо и велики број новинара мимо ове цифре. Из света шаха имаћемо Божидара Боњу Ивановића. Имаћемо заступљену и атлетику . легендарни Дане Корица, тако и свијета филма ћемо имати, творца Жикине династе и велики бројних филмова, Јована Марковића. Јуче нам је послао селфи из болнице Јовица Цветковић, повредио је руку…

Рекли сте једном да ћете умрети једног дана у незнању како сте ово успели!

- Умрећу једног дана са енигмом како је успео први улцињски мундијал. Тотално сам непознат човек, ја немам ни ближе фамилије неког да је играо за неки клуб...  Не знам ни да објасним како смо успели. И нико ми није прекинуо везу.

Велики сте љубитељ спорта, прочитао сам да сте играли кошарку…

- Ја често пута кажем, ја сам се бавио кошарком. Без икакве скромности, ја сам био кошаркашић. Али сам био један велики радник и поникао сам ту у Улцињу, после ме покојни тренер Иве Боровице Милован Степандић, 1993. одвео у Србију…Од 1993. до 1996. био сам у Шапцу у Иви Боровици, тада као кадет. после сам играо мало у Црној Гори у Зети, па мало у Бару и тако имао једну солидну каријеру, био сам млад човек у спорту и после тога сам имао неки мали здравствени проблема и онда сам се прекомандовао код мојих родитеља у посао који они раде – трговину водоматеријала. Са пар пријатеља смо покренули угашени кошаркашки клуб у Улцињу који је основан 76. па и ми смо га покренули и у 12-14 година смо направили феноменалну причу из полазног ранга. Дошли смо до прве лиге и играла се лепа кошарка, пуна дворана. За време мандата клуба направили смо и спортску дворану капацитета 1000 места од чистих донација. Данас сам члан Скупштине кошаркашког клуба Будућност Воли. Ништа нисам тамо битан, нити ја шта одлучујем, нити ме ко што пита, али имам један леп статус и то поштујем. Генерално, волим све клубове и отац ме је кад сам био мали, научио да волим. Ја не могу да схватим сад ове људе који се радују поразима. Не могу да навијам против ниједног тима с наших простора. Кад се игра нешто у Европи. Ја сам плакао као дете кад је Жељезничар испао од Видеотона. Када је Ријека испала од Реал Мадрида, када је Звезда испала од Барселоне.

Са Павлом може да се разговара о спорту сатима. Има шта да каже и о осталим животним темама, али, реченица којом саговорника оставља без текста без сумње је управо она:

- Ја сам обичан човек, човек који воли спорт и људе!

Павле Пепђоновић – човек чије име и презиме с поштовањем изговарају Иван Гудељ, Ивица Шурјак, Станислав Караси, Зоран Славнић, Ратко Рудић, Игор Милановић, Зоран Филиповић, Драган Џајић, Дејан Савићевић, Дамир Чакар, Анте Мирочевић, Шабан Трстена, Сафет Сушић, Тадија Качар и многи, многи други…? Да је у свету више Пепђоновића уместо о ратовима народ би водио полемике о головима, кошевима, рекордима, титулама и сви би се заједно радовали победама.