Спојене руке и срца: Амела је такав лик, да осим среће, друго ништа и не може да донесе

Причати причу о Амели Терзић значи причати о љубави и карактеру. О искреној љубави и тврдом карактеру. Атлетичарка на средњим пругама какву Србија од како је опет јединствена држава није имала. Кад би она стартовала, почињала би борба за другу позицију, јер прва се знала и пре пуцња за старт. И увек исте речи спикера на стадиону: „Амела Терзић – Нови Пазар!“

А тактика је зависила од тога како је тог момента био расположен тренер Рифат Зиљкић. Или - „Хоћу задњих 200 да ми летиш“ или „Одмах им рокај”! А њој је било лако и једно и друго. И тако годинама.

– Свака победа скида ране са срца и доноси радост, али ја сам најсрећнија била када сам оборила рекорд легендарне Вере Николић, који је владао више од пола века, а некада је био и светски рекорд! Вера је код нас била најбоља од кад је у трчању уведено такмичење.

У то време, на тренинзима је поред ње трчао и млади пазарски атлетичар Јасмин Љајић… и то добро. На почетку их је спојила љубав према краљици спортова. А онда, непланирано, после једног јаког тренинга, а такви су сви Зиљкићеви тренинзи, на једној мучној деоници, Јасмин јој је помогао у задњим корацима, тако што ју је узео за руку и повукао је.

И шта се тада догодило? Спојене руке – спојиле су срца. Та друга љубав надјачала је ону прву. Дошле су нове трке и нове победе, али млада срца су одредила - нема више раздвајања.

Заказана је и одржана велика весела и незаборавна свадба. У великој сали пазарског хотела Врбак, с много гостију гостију из свих крајева Србије, одјекивала је стара песма - Прва љубав заборава нема.

Заједнички срећни живот спојио је Амелу и Јасмина и спријатељио њихове родитеље – Љајиће и Терзиће.

– У кући Љајића, сада мојој кући, толико сам вољена од свих, да се осећам као да су моји родитељи дошли овамо са мном.

А увек добри Јасмин каже:

– Живот са Амелом је поезија, донела нам је велику и непролазну срећу. Амела је такав лик, да осим среће, друго ништа и не може да донесе.

Брзо је дошла и трећа срећа. За непуне четири године Амела је родила троје деце. Прво је дошао син Каид, па убрзо његова сестра Мерјем и на крају мала Каида.

На крају, држећи на крилу Каида и две његове плавокосе сестрице, плаве као Скандинавке, Амела, уз њен широки осмех, прича:

– Моја Мерјем не трчи само кад спава. Учини ми се некад како се наша плаховита река Рашка понекад примири и стане, а она никад. Рођена је да буде шампионка у трчању, али ко зна... Када је мој син Каид у свом 12. месецу трапавим кораком први пут дошао до мене, загрлио ме и изговорио „мама“, то су тренуци који се не заборављају. У животу постоје и живе многе љубави, искрене и праве, али ја сам сада сигурна: највећа је љубав мајчина!