Spojene ruke i srca: Amela je takav lik, da osim sreće, drugo ništa i ne može da donese

Pričati priču o Ameli Terzić znači pričati o ljubavi i karakteru. O iskrenoj ljubavi i tvrdom karakteru. Atletičarka na srednjim prugama kakvu Srbija od kako je opet jedinstvena država nije imala. Kad bi ona startovala, počinjala bi borba za drugu poziciju, jer prva se znala i pre pucnja za start. I uvek iste reči spikera na stadionu: „Amela Terzić – Novi Pazar!“

A taktika je zavisila od toga kako je tog momenta bio raspoložen trener Rifat Ziljkić. Ili - „Hoću zadnjih 200 da mi letiš“ ili „Odmah im rokaj”! A njoj je bilo lako i jedno i drugo. I tako godinama.

– Svaka pobeda skida rane sa srca i donosi radost, ali ja sam najsrećnija bila kada sam oborila rekord legendarne Vere Nikolić, koji je vladao više od pola veka, a nekada je bio i svetski rekord! Vera je kod nas bila najbolja od kad je u trčanju uvedeno takmičenje.

U to vreme, na treninzima je pored nje trčao i mladi pazarski atletičar Jasmin Ljajić… i to dobro. Na početku ih je spojila ljubav prema kraljici sportova. A onda, neplanirano, posle jednog jakog treninga, a takvi su svi Ziljkićevi treninzi, na jednoj mučnoj deonici, Jasmin joj je pomogao u zadnjim koracima, tako što ju je uzeo za ruku i povukao je.

I šta se tada dogodilo? Spojene ruke – spojile su srca. Ta druga ljubav nadjačala je onu prvu. Došle su nove trke i nove pobede, ali mlada srca su odredila - nema više razdvajanja.

Zakazana je i održana velika vesela i nezaboravna svadba. U velikoj sali pazarskog hotela Vrbak, s mnogo gostiju gostiju iz svih krajeva Srbije, odjekivala je stara pesma - Prva ljubav zaborava nema.

Zajednički srećni život spojio je Amelu i Jasmina i sprijateljio njihove roditelje – Ljajiće i Terziće.

– U kući Ljajića, sada mojoj kući, toliko sam voljena od svih, da se osećam kao da su moji roditelji došli ovamo sa mnom.

A uvek dobri Jasmin kaže:

– Život sa Amelom je poezija, donela nam je veliku i neprolaznu sreću. Amela je takav lik, da osim sreće, drugo ništa i ne može da donese.

Brzo je došla i treća sreća. Za nepune četiri godine Amela je rodila troje dece. Prvo je došao sin Kaid, pa ubrzo njegova sestra Merjem i na kraju mala Kaida.

Na kraju, držeći na krilu Kaida i dve njegove plavokose sestrice, plave kao Skandinavke, Amela, uz njen široki osmeh, priča:

– Moja Merjem ne trči samo kad spava. Učini mi se nekad kako se naša plahovita reka Raška ponekad primiri i stane, a ona nikad. Rođena je da bude šampionka u trčanju, ali ko zna... Kada je moj sin Kaid u svom 12. mesecu trapavim korakom prvi put došao do mene, zagrlio me i izgovorio „mama“, to su trenuci koji se ne zaboravljaju. U životu postoje i žive mnoge ljubavi, iskrene i prave, ali ja sam sada sigurna: najveća je ljubav majčina!