У медија центру стадиону „Рајко Митић” јуче је одржан комеморативни скуп поводом смрти некадашњег играча и тренера млађих селекција Црвене звезде Томислава Милићевића. Од легендарног чика Томе, скоро непогрешивог ловца на таленте и творца многих касније успешних играча Црвене звезде и репрезентативаца опростио се велики број легенди и асова некадашњег шампиона Европе и света, тренера и спортских радника: Драгиша Бинић, Слободан Маровић, Душан Савић, Драган Џајић, Владимир Петровић Пижон, Станислав Караси, Недељко Милосављевић, Живан Љуковчан, Милош Шестић, Цвијетин Благојевић, Здравко Боровница, Јован Куле Аћимовић, Милан Јовин, Ратомир Дујковић, Душан Маравић, Зоран Филиповић, Никола Лазетић, Александар Јанковић, Милован Рајевац…. Садашње руководство црвено-белих представљали су председник Светозар Мијаиловић, спортски директор Митар Мркела, технички директор Марко Марин и директор омладинске школе Никола Јелић.
Церемонија почела је минутом ћутања у част преминулог Милићевића, после чега се присутнима обратио председник Црвене звезде Светозар Мијаиловић.
- Поштовани, одлази још један из галерије Звездиних великана, један од најзаслужнијих за откривање и развој плејаде великих играча пониклих у нашој надалеко чувеној омладинској школи. Напустио нас је Тома Милићевић, играч, тренер, учитељ и господин који је провео пола века у својој и нашој Црвеној звезди. Оставио је неизбрисив траг, коме сведоче и опраштају се од њега колеге, играчи, спортски радници, људи са којима је Тома радио и са којима се дружио. Радио је одговорно и посвећено, поседовао је оно истанчано осећање да открије и препозна талентованог дечака и још важније умео је својим радом да уреди све оне вредности које фудбалска игра захтева, да дете постане добар играч и да у будућности буде васпитан и образован човек.
Мијаиловић је апострофирао колико је Тома бринуо о деци:
- Водио је рачуна о школским данима, њиховом понашању, преузимајући одговорност посебно за клинце који су долазили из других средина и којима је била потребна подршка у Београду. Дуго сам сарађивао са Томом и лично сам се уверио у све вредности које су га красиле, а сажето у две речи - господин човек. Драги Томо, поносни смо што смо те имали у нашим редовима, својим делом обогатио си ризницу нашег клуба, на понос твојих најмилијих, твоје породице и пријатеља. Почивај у миру, нека ти је вечна слава – казао је Мијаиловић.
Потом је о чика Томи бираним реченицама говорио Ратомир Дујковић.
- Увек је најтеже опростити се од човека који је непоновљив, за кога знаш да се поново неће родити, живети, радити и цео свој живот посветити пре свега Црвеној звезди и деци, коју је од малих ногу спремао за трновит фудбалски пут. Нарочито је тешко пронаћи речи за људску и фудбалску величину, нашег Томислава Тому Милићевића. Фудбал је био његова страст, а Црвена звезда животна инспирација, емоција и клуб којем је био посвећен током 84 године свог живота. Задужио је Црвену звезду на почетку као играч, фудбалски зналац и човек са манирима, а затим и као тренер, „ловац” на таленте и човек који је познавао свако дете у Србији које је икада закотрљало фудбалску лопту и пожелело да се бави најважнијом споредном ствари на свету. Још у играчким данима легендарни Миљан Миљанић је препознао његов таленат за тренерски посао, те му је често и препуштао да води неке тренинге, иако је тада био фудбалер.
Популарни Дуја подсетио да се Тома Милићевић више од 30 година бавио тренерским послом, па је још за живота постао симбол Омладинске школе Црвене звезде:
- Открио је таленте попут Дулета Савића, Милана Јанковића, Неђе Милосављевића, Дејана Станковића, Бошка Јанковића, Марка Пантелића, Марка Грујића, Луке Јовића, Страхиње Ераковића, а уколико бисмо желели да набројимо све играче са којима је свакодневно посвећено радио било би нам потребно неколико сати. Дечаке пуне ентузијазма је васпитавао, учио их лепим манирима, како да пре свега буду добри људи, а тек онда и врхунски фудбалери. Често је говорио да играч Звезде мора да буде личност и да поседује аутентичну фудбалску појаву, осим тога мора да буде скроман, коректан у понашању, дисциплинован на тренингу, али и у приватном животу. Такав је био и Тома Милићевић, за многе играче често строг, али увек правичан и доследан. Обликовао је нашу омладину и бројне легенде Црвене звезде, те нас је тиме заувек задужио. Част ми је што сам га познавао, нека му је вечна слава и хвала му на свему.
Томислав Милићевић сахрањен је јуче на Централном гробљу у Београду.
САВИЋ: ТОМО, ВЕЛИКО ХВАЛА ЗА СВЕ
Душан Савић, имао је прилику да сарађује са покојним Томиславом Милићевићем:
- Чика Тома ће увек бити са нама и у нашим срцима, као и нашем памћењу. Дошли смо да му кажемо велико хвала, за све што је урадио за Црвену звезду. Тома Милићевић је симбол Омладинске школе Црвене звезде. Био је тренер стваралац. Данас имамо тренере такмичаре у свету, који су познати, признати и цењени, зарађују милионе, као што су Мурињо и Клоп… Али, ни Мурињо, ни Клоп, као ни остали тренери, не би били то што јесу да неко није стварао играче за њих. Они су добијали дијаманте, које је неко други стварао. Тома је био тренер, учитељ, педагог. Био је професор фудбала.
Савић је подсетио кад је дошао на пробу у Црвену звезду:
- Био је 21. март 1972. Радили смо на шљакастом терену. Тома ме примио и тад сам запамтио две реченице. Рекао је професору Рашковићу, тада председнику омладинске комисије за образовање у школи, који није имао кључ од ормана где су стајале легитимације играча - „Овај мали не сме да оде док не потпише”. Наредио је Милисаву, економу омладинске школе да нађе чекић и шрафцигер, да разбије тај катанац, како би могао да узме легитимације. Кад сам потписао то све што је он попуњавао и добио картон, а нисам ни гледао шта потписујем, рекао ми је тада најлепшу реченицу - „Бато, од данас си фудбалер Црвене звезде”. Кад сам завршио каријеру и вратио се у Србију и Београд сваког 21. марта сам му се јављао, ма где био, како бих га подсетио.
Легендарни Дуле апострофирао је колико је Тома био цењен широм некадашње СФРЈ:
- Пре неколико година са колегом из сада већ бивше државе сам причао о старим временима и питао сам га Има ли код њих талентоване деце. Рекао ми је има, вероватно и још више, а затим ме питао како је код нас?. Рекао сам му да има доста талената и да их није тешко пронаћи. Одговорио ми је „Лако је вама, ви имате Тому”. Ценили су га свуда где је Тома ишао да гледа утакмице и плашили су се да им не украде неко талентовано дете. Тома је умео да препозна не само фудбалски таленат, али је најважније било да препозна децу која нису била ни Џајић, ни Шекуларац, ни Пижон, већ они који су имали нешто, али је за то требало имати знања и искуства и око. Доводио их је у Звезду, а затим радом подизао на ниво првотимца. Поносан сам што сам први његов играч који је постао првотимац. Тома је 1971. завршио играчку каријеру, а ја сам 21. марта 1972. после неколико месеци дошао на пробу. Зато данас се не опраштамо од њега него му кажемо - велико хвала.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
