Косановић: Није довољно бити играч да би се постао тренер

Милорад Косановић водио је више клубова у земљи и иностранству, био селектор, директор, спортски функционер. Годинама се не предаје и још може тога да да најпопуларнијем спорту.

Увек су га гледали као неког ко је непрекидно у жижи фудбалске јавности. Проглашавали су га за председника Фудбалског савеза Србије, а он је желео да се нешто и сам пита. Био је директор шампионске Војводине, два пута водио Црвену звезду, 1994. проглашен је за најуспешнијег тренера СР Југославије, 2000. је освојио шампионску титулу у Кини, 2001. и првенство и куп у тој земљи, као и титулу вицешампиона Азије и проглашен је за најбољег тренера, 2002. био је шампион Кине и победник Суперкупа, и 2003. победник Суперкупа Кине, финалиста купа, полуфиналиста шампионата Азије и трећепласирани у шампионату Кине. Водио је селекцију Малте, више клубова по Србији, седео је и на клупи Олимпије из Љубљане.

Рођен је 4. јануара 1951. у Шидским Бановцима. Данас је „новопечени” пензионер који воли сваку причу на тему фудбала.

- Отишао сам у пензију пре пар месеци. Ето, то је најновије. Волим да причам на тему фудбала, а ваш позив не бих одбио - каже на почетку разговора Милорад Косановић.

Супруга му је доктор педагошких наука. Кћерка је „колекционар” факултетских диплома, син је студирао економију, он такође. Уз то је завршио и Вишу тренерску школу. Говори више језика. Поред фудбала, има запажене резултате у угоститељству и грађевини.

- Није то терет. Дошло је спонтано, једно по једно. То је било у програму развоја личности. Живот натера те на то или ти каже одустани од тога и терај оно што волиш. Поносан сам, јер деца су успешна и добри људи. Супруга је више него одлична. Нема разлога да за нечим жалим, тугујем. Срећан сам и поносан.

Играчку каријеру започео је у Борову, па прешао у Малме. Тамо је био шампион и два пута освајач Купа Шведске. Онда следи долазак у зрењанински Пролетер, па новосадску Војводину, а у редовима Новог Сада окончао је каријеру. Углавном је задовољан.

- Имао сам тај прекид одласком из Југославије у Шведску. Та земља ми је много учинила, видео сам други свет, другачије људе, други начин размишљања. С те стране добио сам ветар у леђа да наставим да радим и да не причам превише. Борио сам се да радом остварим оно што желим. Веома сам задовољан. С друге стране, какав је данас дан и време у нашој држави јако сам срећан што сам рођен у оно време и развијао се у Југославији. Имали смо све услове за нормалан развој, без великих прича или трзавица. Обишао сам свет неколико пута. Бог ми је дао срећу да упознам супругу честиту и са њом живим скоро пола века. Дакле, уживао сам у животу. То је најпростија оцена ствари које су остале иза мене.

Био је играч дефанзивних задатака. Одиграо је 12 утакмица за младу репрезентацију Југославије. Ко зна, да је био првотимац Црвене звезде или неког другог клуба из тзв. велике четворке, можда би играо и за А тим велике земље.

- Можда бих играо, али вероватно не бих био у овој другој делатности тако успешан. Не жалим за тим. Отишао сам у Шведску спонтано, да учим школу и играм. Не патим због бројки и репрезентације. Све стечено је резултат ваљаног раста. Био сам офанзивац и везни играч, а у дефанзиву ме вратио Тоза Веселиновић. Био сам лево крило, а он остао без левог бека и мене вратио на ту позицију. Тако сам постао дефанзивац, али сам разумео целокупну игру.

Запловио је тренерским водама. Био је и селектор Малте и младе репрезентације тада Србије и Црне Горе. Водио је Звезду, Војводину, Олимпију, већи број клубова у Србији, а у Кини га скоро, па славе живог.

- Нема више искуснијих и зрелијих. Ово траје дуго, више од десет година. Старији и искуснији престали су да раде. Ови сада што долазе нису били озбиљни тренери, они су некадашњи фудбалери који по природи посла постају тренери. Не знају да су далеко од тог посла, јер тај посао тражи много учења. Да ли препознајете финесе који играч је за коју позицију итд. То у себи имаш или немаш. Од Миљана Миљанића сам научио да свако од нас има другачији поглед на тим и игру. Гледамо исту утакмицу, а видимо је другачије. Не могу да служим никоме. Може, ако ја одређујем. Тада знам да сам крив, ако сам погрешио. Са сарадницима причам о свему, али када те ја питам. Док те не питам, ништа немој да говориш.

Ваља веровати да оно најлепше у фудбалском спорту није заувек остало у прошлости.

- Било би лепо! Могао бих ја да помогнем да негде будем коректан саветник. Да видим шта је добро, а шта није. Да усмерим, да коригујем, да усмерим на неки бољи пут. Ко зна - закључио је Косановић.