Kosanović: Nije dovoljno biti igrač da bi se postao trener

Milorad Kosanović vodio je više klubova u zemlji i inostranstvu, bio selektor, direktor, sportski funkcioner. Godinama se ne predaje i još može toga da da najpopularnijem sportu.

Uvek su ga gledali kao nekog ko je neprekidno u žiži fudbalske javnosti. Proglašavali su ga za predsednika Fudbalskog saveza Srbije, a on je želeo da se nešto i sam pita. Bio je direktor šampionske Vojvodine, dva puta vodio Crvenu zvezdu, 1994. proglašen je za najuspešnijeg trenera SR Jugoslavije, 2000. je osvojio šampionsku titulu u Kini, 2001. i prvenstvo i kup u toj zemlji, kao i titulu vicešampiona Azije i proglašen je za najboljeg trenera, 2002. bio je šampion Kine i pobednik Superkupa, i 2003. pobednik Superkupa Kine, finalista kupa, polufinalista šampionata Azije i trećeplasirani u šampionatu Kine. Vodio je selekciju Malte, više klubova po Srbiji, sedeo je i na klupi Olimpije iz Ljubljane.

Rođen je 4. januara 1951. u Šidskim Banovcima. Danas je „novopečeni” penzioner koji voli svaku priču na temu fudbala.

- Otišao sam u penziju pre par meseci. Eto, to je najnovije. Volim da pričam na temu fudbala, a vaš poziv ne bih odbio - kaže na početku razgovora Milorad Kosanović.

Supruga mu je doktor pedagoških nauka. Kćerka je „kolekcionar” fakultetskih diploma, sin je studirao ekonomiju, on takođe. Uz to je završio i Višu trenersku školu. Govori više jezika. Pored fudbala, ima zapažene rezultate u ugostiteljstvu i građevini.

- Nije to teret. Došlo je spontano, jedno po jedno. To je bilo u programu razvoja ličnosti. Život natera te na to ili ti kaže odustani od toga i teraj ono što voliš. Ponosan sam, jer deca su uspešna i dobri ljudi. Supruga je više nego odlična. Nema razloga da za nečim žalim, tugujem. Srećan sam i ponosan.

Igračku karijeru započeo je u Borovu, pa prešao u Malme. Tamo je bio šampion i dva puta osvajač Kupa Švedske. Onda sledi dolazak u zrenjaninski Proleter, pa novosadsku Vojvodinu, a u redovima Novog Sada okončao je karijeru. Uglavnom je zadovoljan.

- Imao sam taj prekid odlaskom iz Jugoslavije u Švedsku. Ta zemlja mi je mnogo učinila, video sam drugi svet, drugačije ljude, drugi način razmišljanja. S te strane dobio sam vetar u leđa da nastavim da radim i da ne pričam previše. Borio sam se da radom ostvarim ono što želim. Veoma sam zadovoljan. S druge strane, kakav je danas dan i vreme u našoj državi jako sam srećan što sam rođen u ono vreme i razvijao se u Jugoslaviji. Imali smo sve uslove za normalan razvoj, bez velikih priča ili trzavica. Obišao sam svet nekoliko puta. Bog mi je dao sreću da upoznam suprugu čestitu i sa njom živim skoro pola veka. Dakle, uživao sam u životu. To je najprostija ocena stvari koje su ostale iza mene.

Bio je igrač defanzivnih zadataka. Odigrao je 12 utakmica za mladu reprezentaciju Jugoslavije. Ko zna, da je bio prvotimac Crvene zvezde ili nekog drugog kluba iz tzv. velike četvorke, možda bi igrao i za A tim velike zemlje.

- Možda bih igrao, ali verovatno ne bih bio u ovoj drugoj delatnosti tako uspešan. Ne žalim za tim. Otišao sam u Švedsku spontano, da učim školu i igram. Ne patim zbog brojki i reprezentacije. Sve stečeno je rezultat valjanog rasta. Bio sam ofanzivac i vezni igrač, a u defanzivu me vratio Toza Veselinović. Bio sam levo krilo, a on ostao bez levog beka i mene vratio na tu poziciju. Tako sam postao defanzivac, ali sam razumeo celokupnu igru.

Zaplovio je trenerskim vodama. Bio je i selektor Malte i mlade reprezentacije tada Srbije i Crne Gore. Vodio je Zvezdu, Vojvodinu, Olimpiju, veći broj klubova u Srbiji, a u Kini ga skoro, pa slave živog.

- Nema više iskusnijih i zrelijih. Ovo traje dugo, više od deset godina. Stariji i iskusniji prestali su da rade. Ovi sada što dolaze nisu bili ozbiljni treneri, oni su nekadašnji fudbaleri koji po prirodi posla postaju treneri. Ne znaju da su daleko od tog posla, jer taj posao traži mnogo učenja. Da li prepoznajete finese koji igrač je za koju poziciju itd. To u sebi imaš ili nemaš. Od Miljana Miljanića sam naučio da svako od nas ima drugačiji pogled na tim i igru. Gledamo istu utakmicu, a vidimo je drugačije. Ne mogu da služim nikome. Može, ako ja određujem. Tada znam da sam kriv, ako sam pogrešio. Sa saradnicima pričam o svemu, ali kada te ja pitam. Dok te ne pitam, ništa nemoj da govoriš.

Valja verovati da ono najlepše u fudbalskom sportu nije zauvek ostalo u prošlosti.

- Bilo bi lepo! Mogao bih ja da pomognem da negde budem korektan savetnik. Da vidim šta je dobro, a šta nije. Da usmerim, da korigujem, da usmerim na neki bolji put. Ko zna - zaključio je Kosanović.