Најсјајнији бисер у низу

У сезони у којој није играо много турнира, није забележио највише победа и није освојио ниједан АТП трофеј, Новак Ђоковић је остварио највећи успех у каријери и животу. Злато на Олимпијским играма у Паризу је Новаков бисер у 2024. По томе је ова чудна, занимљива и узбудљива година за српског аса толико посебна. Уколико иста треба да се опише кратком реченицом – Све за злато.

Такмичарску годину Ђоковић је почео на екипном такмичењу Јунајтед купа у дресу Србије где је стигао до четвртфинала и изгубио од Аустралијанца Алекса де Минора. То је била његова припрема за премијерни грен слем. У међувремену, имао је припреме у Дубаију, па је на Аустралијском опену стигао с најмање одиграних мечева. Писало се и причало о томе да ли ће такав план и програм утицати на Ђоковићеву форму, квалитет тениса, па самим тим и на резултате. Тако је и било. У Мелбурну први пут у каријери није успео да се пласира у финале, а да је дошао до полуфинала. Зауставио га је млади Италијан Јаник Синер, који је касније освојио први трофеј на такмичењима из велике четворке.

Онда је на ред дошао први Новаков отказ у години. Одустао је од серије 500 у Дубаију, а затим играо на премијерном мастерсу у Индијан Велсу. У Калифорнијској пустињи доживео је изненађујући пораз у трећем колу од младог Италијана Луке Нардија, који је тада био 123. на АТП листи. Брзо после тога уследило је још једно одустајање. Ноле није учествовао на мастерсу у Мајамију. 

После првих неколико месеци било је јасно зашто све то ради. Наравно, није он намерно губио или одустајао, већ је имао другачије приоритете. Био је то разумљив распоред за српског аса, јер му је од почетка сезоне било важно да покаже најбољу игру на шљаци, баш због Олимпијских игара у Фарнцуској.

Међутим, надметања на црвеној прашини није почео онако како је прижељкивао. За разлику од прошле сезоне, на такмичењу у Монте Карлу био је бољи. Током последњнх неколико сезона рано је губио у Кнежевини, па је нешто бољи резултат пролетос обећавао. Стигао је до  полуфинала и доживео први пораз од Норвежанина Каспера Руда. По традицији прескочио је турнир у Мадриду. У Риму је доживео пех. После победе у првом мечу над Корентином Мутеом, приликом потписивања и фотографисања с навијачима, погодила га је флаша и раскрварила му теме.

Отказао је конференцију за новинаре да би се посветио опоравку, а следећег дана изгубио је од Алехандра Табила из Чилеа. У недостатку мечева и одговарајуће форме, уочи Ролан Гароса одлучио је да игра у серији 250 у Женеви. А тамо се суочио с још једним неочекиваним поразом и то од Чеха Томаса Махача. Избегао је ситуацију да на Гарос дође са најмање тријумфа у резервоару. Играо је на три турнира и забележио шест победа уочи другог грен слема у Граду светлости.

Корак по корак, проналазио је ритам на црвеној прашини на највећим теренима у Француској. Одиграо је два маратонска меча, прво против Лоренца Музетија, затим и са Франсиском Серундолом. Играли су у вечерњем термину све до касно после поноћи. Онда је дан уочи меча у четвртфиналу са Рудом, објавио да се повлачи због повреде десног колена. За мање од 24 сата из Париза стигла је информација да мора да оперише менискус. Уследила је пауза од неколико недеља и Новака није било на терену све до Вимблдона. На трећем грен  слему није играо најбоље, није ни имао изузетно тешке ривале, па је стигао до финала. У окршају за трофеј није имао шансе против младог Шпанца Карлоса Алкараса. И поред убедљивог пораза Ђоковић је био самоуверен и веровао је да ће бити све у најбољем реду за ОИ. У том тренутку му је било важно да превазиђе проблем с коленом и да може боље да се креће.

Почетком августа куцнуо је час за најважније такмичење за Новака. Други пут је стигао у Париз, после Ролан Гароса и био је одлучан да освоји једино одличје које му недостаје у каријери и животу. Шест препрека прескочио је и стигао до толико жељене златне медаље. На теренима „Филип Шатријеа“ српски ас је комплетирао тениско благо и остварио све снове. Прославио је на неколико локација – у Олимпијском селу, у елитном ресторану у Паризу, испод Ајфеловог торња, на чувеном Балкону градске скупштине, као и у кругу породице. Онда је заслужено оставио рекет по страни и отишао на одмор.

Дошло је време за последњи део такмичарске године. Вратио се на терен, али не тако успешно. Без адекватних припрема, на Ју-Ес опену није био на висини задатка. Изгубио у трећем колу од Аустралијанца Алексеја Попирина. Пре тога није учествовао на мастерсу у Синсинатију. Средином септембра играо је у дресу репрезентације Србије на Дејвис купу у Београду. Донео је две победе селекцији – по једну у синглу и у дублу.

С нестрпљењем чекао је да почне азијску турнеју и да се врати у Кину где није играо скоро пет година. Пријало му је гостовање у Шангају. На мастерсу изгубио је у финалу од разиграног Синера. После Шангаја одустао је и од последњег мастерса у сезону у Берсију. Да би последње одустајање објавио пре недељу дана кад је саопштио да неће играти на завршном мастерсу најбољих осам у Торину.  Ноле је ове сезоне одустао од три мастерса на којима је бранио трофеј – Синсинати, Париз и Торино. На тај начин ставио је тачку на сезону. У поруци на друштвеним мрежама најавио је: „Видимо се ускоро“. Где и кад вероватно ће бити познато крајем ове или почетком следеће године.