Najsjajniji biser u nizu

U sezoni u kojoj nije igrao mnogo turnira, nije zabeležio najviše pobeda i nije osvojio nijedan ATP trofej, Novak Đoković je ostvario najveći uspeh u karijeri i životu. Zlato na Olimpijskim igrama u Parizu je Novakov biser u 2024. Po tome je ova čudna, zanimljiva i uzbudljiva godina za srpskog asa toliko posebna. Ukoliko ista treba da se opiše kratkom rečenicom – Sve za zlato.

Takmičarsku godinu Đoković je počeo na ekipnom takmičenju Junajted kupa u dresu Srbije gde je stigao do četvrtfinala i izgubio od Australijanca Aleksa de Minora. To je bila njegova priprema za premijerni gren slem. U međuvremenu, imao je pripreme u Dubaiju, pa je na Australijskom openu stigao s najmanje odigranih mečeva. Pisalo se i pričalo o tome da li će takav plan i program uticati na Đokovićevu formu, kvalitet tenisa, pa samim tim i na rezultate. Tako je i bilo. U Melburnu prvi put u karijeri nije uspeo da se plasira u finale, a da je došao do polufinala. Zaustavio ga je mladi Italijan Janik Siner, koji je kasnije osvojio prvi trofej na takmičenjima iz velike četvorke.

Onda je na red došao prvi Novakov otkaz u godini. Odustao je od serije 500 u Dubaiju, a zatim igrao na premijernom mastersu u Indijan Velsu. U Kalifornijskoj pustinji doživeo je iznenađujući poraz u trećem kolu od mladog Italijana Luke Nardija, koji je tada bio 123. na ATP listi. Brzo posle toga usledilo je još jedno odustajanje. Nole nije učestvovao na mastersu u Majamiju. 

Posle prvih nekoliko meseci bilo je jasno zašto sve to radi. Naravno, nije on namerno gubio ili odustajao, već je imao drugačije prioritete. Bio je to razumljiv raspored za srpskog asa, jer mu je od početka sezone bilo važno da pokaže najbolju igru na šljaci, baš zbog Olimpijskih igara u Farncuskoj.

Međutim, nadmetanja na crvenoj prašini nije počeo onako kako je priželjkivao. Za razliku od prošle sezone, na takmičenju u Monte Karlu bio je bolji. Tokom poslednjnh nekoliko sezona rano je gubio u Kneževini, pa je nešto bolji rezultat proletos obećavao. Stigao je do  polufinala i doživeo prvi poraz od Norvežanina Kaspera Ruda. Po tradiciji preskočio je turnir u Madridu. U Rimu je doživeo peh. Posle pobede u prvom meču nad Korentinom Muteom, prilikom potpisivanja i fotografisanja s navijačima, pogodila ga je flaša i raskrvarila mu teme.

Otkazao je konferenciju za novinare da bi se posvetio oporavku, a sledećeg dana izgubio je od Alehandra Tabila iz Čilea. U nedostatku mečeva i odgovarajuće forme, uoči Rolan Garosa odlučio je da igra u seriji 250 u Ženevi. A tamo se suočio s još jednim neočekivanim porazom i to od Čeha Tomasa Mahača. Izbegao je situaciju da na Garos dođe sa najmanje trijumfa u rezervoaru. Igrao je na tri turnira i zabeležio šest pobeda uoči drugog gren slema u Gradu svetlosti.

Korak po korak, pronalazio je ritam na crvenoj prašini na najvećim terenima u Francuskoj. Odigrao je dva maratonska meča, prvo protiv Lorenca Muzetija, zatim i sa Fransiskom Serundolom. Igrali su u večernjem terminu sve do kasno posle ponoći. Onda je dan uoči meča u četvrtfinalu sa Rudom, objavio da se povlači zbog povrede desnog kolena. Za manje od 24 sata iz Pariza stigla je informacija da mora da operiše meniskus. Usledila je pauza od nekoliko nedelja i Novaka nije bilo na terenu sve do Vimbldona. Na trećem gren  slemu nije igrao najbolje, nije ni imao izuzetno teške rivale, pa je stigao do finala. U okršaju za trofej nije imao šanse protiv mladog Španca Karlosa Alkarasa. I pored ubedljivog poraza Đoković je bio samouveren i verovao je da će biti sve u najboljem redu za OI. U tom trenutku mu je bilo važno da prevaziđe problem s kolenom i da može bolje da se kreće.

Početkom avgusta kucnuo je čas za najvažnije takmičenje za Novaka. Drugi put je stigao u Pariz, posle Rolan Garosa i bio je odlučan da osvoji jedino odličje koje mu nedostaje u karijeri i životu. Šest prepreka preskočio je i stigao do toliko željene zlatne medalje. Na terenima „Filip Šatrijea“ srpski as je kompletirao tenisko blago i ostvario sve snove. Proslavio je na nekoliko lokacija – u Olimpijskom selu, u elitnom restoranu u Parizu, ispod Ajfelovog tornja, na čuvenom Balkonu gradske skupštine, kao i u krugu porodice. Onda je zasluženo ostavio reket po strani i otišao na odmor.

Došlo je vreme za poslednji deo takmičarske godine. Vratio se na teren, ali ne tako uspešno. Bez adekvatnih priprema, na Ju-Es openu nije bio na visini zadatka. Izgubio u trećem kolu od Australijanca Alekseja Popirina. Pre toga nije učestvovao na mastersu u Sinsinatiju. Sredinom septembra igrao je u dresu reprezentacije Srbije na Dejvis kupu u Beogradu. Doneo je dve pobede selekciji – po jednu u singlu i u dublu.

S nestrpljenjem čekao je da počne azijsku turneju i da se vrati u Kinu gde nije igrao skoro pet godina. Prijalo mu je gostovanje u Šangaju. Na mastersu izgubio je u finalu od razigranog Sinera. Posle Šangaja odustao je i od poslednjeg mastersa u sezonu u Bersiju. Da bi poslednje odustajanje objavio pre nedelju dana kad je saopštio da neće igrati na završnom mastersu najboljih osam u Torinu.  Nole je ove sezone odustao od tri mastersa na kojima je branio trofej – Sinsinati, Pariz i Torino. Na taj način stavio je tačku na sezonu. U poruci na društvenim mrežama najavio je: „Vidimo se uskoro“. Gde i kad verovatno će biti poznato krajem ove ili početkom sledeće godine.