Денис вечита инспирација

Бистра и хладна глава, сигурне руке, ноге чврсто на земљи – голманска је формула успеха. Давид Шефик, голман Подунавца научио је то од малих ногу, а имао је и од кога. Отац Денис, један је од најбољих међу стативама нашег ватерпола свих времена.

Давид Шефик је првог дана јула прославио 21. рођендан, а већ је добро упознао фудбалске прилике. Голманску школу учио је у Партизану, наставио у Земуну и Бродарцу, а пред долазак у војвођанског српсколигаша из Белегиша две сениосрке станице имао је у Торлаку и Комграпу.

- Отац Денис ме инспирише, поготово кад дође на утакмицу. Пре два дана био је срећан и задовољан, први пут ме гледао откад сам у Подунавцу. Имам у њему највећу подршку, а и критике трпим, добронамерне, свестан да је свака његова реч на месту. Увек тражи више и боље, каже да само радим, да тренирам и да ће доћи мојих пет минута. Понављам то као папагај из дана у дан, то је њега довело до висина у ватерполу. Без рада нема ничега, све се врати око тога колико даш, толико ћеш бити и награђен. Не треба се штедети, нарочито у спорту, а волео бих да сам бар 30 одсто успешан као он, онда бих бранио за Ајакс, у најмању руку, и обезбедио се за цео живот – каже Давид Шефик.

Постројио је недавно Банаћане, прво Нафтагас, а пре два дана и ОФК Кикинду. Одбранио је ударце Ковачевића, Мојсиловића, Молнара, на крају и Вељовића. Бодови су легли на салдо Белегишана, а до три бода довео их је једини стрелац Марко Живановић.

- Проклињу ме Кикинђани, али честитали су сви из гостујућег табора одмах по завршетку утакмице. Прија све то, свестан сам да сам на неки начин продужена рука тренера Бојана Стојковића и Ненада Радоњића, али свега сигурно не би било без ангажовања саиграча до последње резерве. На атмосфери, другарству и хемији многи би могли да нам  позавиде. Лепо се осећам, јер сам потврдио да је добар голман пола тима.  Имао сам среће на крају меча с Кикинђанима, оклизнуо сам се, али и одбранио.

Легендардни Денис Шефик помно је пратио четири бравуре наследника Давида.

- У татином стилу реаговао сам код првог ударца, рефлексно сам одбранио. У другој ситуацији био сам пред играчем Кикинде, трчао је 20 метара и моје чекање се исплатило. Самопоуздање је толико нарасло да сам био сигуран да не може нико да ме савлада. Све нам је кренуло од гостовања Кабелу (2:1), добро сам бранио и у комшијском дербију са Омладинцем (3:0), а учинак са Елемирцима и Кикинђанима је за причу и сећање.

Одлазећи са игралишта у Белегишу примио је очеве честитке, уз загрљаје.

- Не волим да ме пореде, мада то  прија. Крчим свој пут, све се дочека у животу. Свестан сам, ипак, да није лако због презимена, треба носити татин квалитет, популарност и славу. Знам да сам на почетку фудбалског пута, али част и привилегија је да учим од најбољих. Све је у глави и раду, важно је да идем у добром смеру – рекао је Давид Шефик.