Denis večita inspiracija

Bistra i hladna glava, sigurne ruke, noge čvrsto na zemlji – golmanska je formula uspeha. David Šefik, golman Podunavca naučio je to od malih nogu, a imao je i od koga. Otac Denis, jedan je od najboljih među stativama našeg vaterpola svih vremena.

David Šefik je prvog dana jula proslavio 21. rođendan, a već je dobro upoznao fudbalske prilike. Golmansku školu učio je u Partizanu, nastavio u Zemunu i Brodarcu, a pred dolazak u vojvođanskog srpskoligaša iz Belegiša dve seniosrke stanice imao je u Torlaku i Komgrapu.

- Otac Denis me inspiriše, pogotovo kad dođe na utakmicu. Pre dva dana bio je srećan i zadovoljan, prvi put me gledao otkad sam u Podunavcu. Imam u njemu najveću podršku, a i kritike trpim, dobronamerne, svestan da je svaka njegova reč na mestu. Uvek traži više i bolje, kaže da samo radim, da treniram i da će doći mojih pet minuta. Ponavljam to kao papagaj iz dana u dan, to je njega dovelo do visina u vaterpolu. Bez rada nema ničega, sve se vrati oko toga koliko daš, toliko ćeš biti i nagrađen. Ne treba se štedeti, naročito u sportu, a voleo bih da sam bar 30 odsto uspešan kao on, onda bih branio za Ajaks, u najmanju ruku, i obezbedio se za ceo život – kaže David Šefik.

Postrojio je nedavno Banaćane, prvo Naftagas, a pre dva dana i OFK Kikindu. Odbranio je udarce Kovačevića, Mojsilovića, Molnara, na kraju i Veljovića. Bodovi su legli na saldo Belegišana, a do tri boda doveo ih je jedini strelac Marko Živanović.

- Proklinju me Kikinđani, ali čestitali su svi iz gostujućeg tabora odmah po završetku utakmice. Prija sve to, svestan sam da sam na neki način produžena ruka trenera Bojana Stojkovića i Nenada Radonjića, ali svega sigurno ne bi bilo bez angažovanja saigrača do poslednje rezerve. Na atmosferi, drugarstvu i hemiji mnogi bi mogli da nam  pozavide. Lepo se osećam, jer sam potvrdio da je dobar golman pola tima.  Imao sam sreće na kraju meča s Kikinđanima, okliznuo sam se, ali i odbranio.

Legendardni Denis Šefik pomno je pratio četiri bravure naslednika Davida.

- U tatinom stilu reagovao sam kod prvog udarca, refleksno sam odbranio. U drugoj situaciji bio sam pred igračem Kikinde, trčao je 20 metara i moje čekanje se isplatilo. Samopouzdanje je toliko naraslo da sam bio siguran da ne može niko da me savlada. Sve nam je krenulo od gostovanja Kabelu (2:1), dobro sam branio i u komšijskom derbiju sa Omladincem (3:0), a učinak sa Elemircima i Kikinđanima je za priču i sećanje.

Odlazeći sa igrališta u Belegišu primio je očeve čestitke, uz zagrljaje.

- Ne volim da me porede, mada to  prija. Krčim svoj put, sve se dočeka u životu. Svestan sam, ipak, da nije lako zbog prezimena, treba nositi tatin kvalitet, popularnost i slavu. Znam da sam na početku fudbalskog puta, ali čast i privilegija je da učim od najboljih. Sve je u glavi i radu, važno je da idem u dobrom smeru – rekao je David Šefik.