Децо, у салу, не телефон!

Породица Брђовић, права спортска, одбојкашка. Уз „великог Брђу”, на жалост, прерано преминулог, знање су упијала деца Алекса и Александра, „десна рука” у васпитању тандема била је супруга и мама Јелена.

Другачија времена, 31-годишњи Алекса и четири године млађа Александра свакодневно су били у сали с татом.

После богате каријере грађене широм планете Брђа је и опроштајни меч одиграо у дресу Радничког из Крагујевца, у истом клубу уписао и тренерски „првенац”.

Гени су чудо, оба детета кренула су очевим путем, Александра се нешто мање задржала у трофејном спорту, док Алекса и данас крчи пут. После репрезентативне каријере, клупске која је трајала деценију, само је наставио поглавље одбојкашке књиге Брђовића.

И од 2021, сад већ стручњак са искуством баш у чувеном „Језеру”, начео је тренерски позив који га и даље држи, са истим, ако не и већим жаром. Иако је рођен у Београду, град у срцу Шумадије му је синоним, баш као и његовом оцу, за одбојку.

Сад и у најлепшој улози, оца две принцезе - Анике и Таре, васпитава их у здравом духу, спортском и држи се породичних начела. Зато су му и данашње појаве, насиље – над вршњацима и на „мрежама”, ружне ствари које прате спорт, дивљаштво... баш стране речи.

- Откад знам за себе, уз оца сам био верзиран искључиво на спорт. Цела моја породица. Никада се нисам сусретао с проблемима, ни док сам био играч, ни сад као тренер. Као клинци, углавном смо били напољу и с лоптом. Ако не, онда с татом у сали и на тренинзима. И пре него што ми је одбојка постала професија, дакле тих 10, 11 година, увек, кажем, игра на улици и спорт, или упијање како то раде тата и остали играчи. Имали смо срећу у том смислу – каже Алекса Брђовић.

Како је играчки сазревао, „осетио” две најјаче лиге - у Русији и Пољској, са истом се „климом” сусрео – породице су с децом долазиле на утакмице, једноставно - атмосфера за пожелети.

- Две земље и феноменална искуства. И ту сам имао срећу, јер познато је колико се спорт поштује, поготово у Пољској. Долазили су, долазе и данас породице, деца, прате и навијају. После утакмице заустављају за фотографије, аутограме. Осећате се и ви испуњено кад видите тај призор. И кроз репрезентативну каријеру и сва та путовања, само смо играли, спортски се борили, уживали. Проводили смо се дивно, радо се сећам тих дана. Мирно, лепо, без тензија, осим оних спортских и ишчекивања.

Како приволети децу спорту, изборити се с негативним појавама, све присутнијим насиљем?

- Тешко питање, не само за мене... Све! Променило се време, кад прођем улицом нема деце као некад. Играју се игрице, гледа се телевизија, прате друштвене мреже. Све је доступно свима. А, забранити... Немогуће. Више бих волео да видим децу у спорту и на трибинама, него на телефонима! – гласно је поручио, индиректно пославши одговор усред мете, „мали Брђа”, дете рођено у Београду, али као и отац Дејан, власник бронзе из Атланте и човек који је уписао 300 утакмица у државном тиму, учитељ на клупи Радничког, у срцу вољене му Шумадије.