Deco, u salu, ne telefon!

Porodica Brđović, prava sportska, odbojkaška. Uz „velikog Brđu”, na žalost, prerano preminulog, znanje su upijala deca Aleksa i Aleksandra, „desna ruka” u vaspitanju tandema bila je supruga i mama Jelena.

Drugačija vremena, 31-godišnji Aleksa i četiri godine mlađa Aleksandra svakodnevno su bili u sali s tatom.

Posle bogate karijere građene širom planete Brđa je i oproštajni meč odigrao u dresu Radničkog iz Kragujevca, u istom klubu upisao i trenerski „prvenac”.

Geni su čudo, oba deteta krenula su očevim putem, Aleksandra se nešto manje zadržala u trofejnom sportu, dok Aleksa i danas krči put. Posle reprezentativne karijere, klupske koja je trajala deceniju, samo je nastavio poglavlje odbojkaške knjige Brđovića.

I od 2021, sad već stručnjak sa iskustvom baš u čuvenom „Jezeru”, načeo je trenerski poziv koji ga i dalje drži, sa istim, ako ne i većim žarom. Iako je rođen u Beogradu, grad u srcu Šumadije mu je sinonim, baš kao i njegovom ocu, za odbojku.

Sad i u najlepšoj ulozi, oca dve princeze - Anike i Tare, vaspitava ih u zdravom duhu, sportskom i drži se porodičnih načela. Zato su mu i današnje pojave, nasilje – nad vršnjacima i na „mrežama”, ružne stvari koje prate sport, divljaštvo... baš strane reči.

- Otkad znam za sebe, uz oca sam bio verziran isključivo na sport. Cela moja porodica. Nikada se nisam susretao s problemima, ni dok sam bio igrač, ni sad kao trener. Kao klinci, uglavnom smo bili napolju i s loptom. Ako ne, onda s tatom u sali i na treninzima. I pre nego što mi je odbojka postala profesija, dakle tih 10, 11 godina, uvek, kažem, igra na ulici i sport, ili upijanje kako to rade tata i ostali igrači. Imali smo sreću u tom smislu – kaže Aleksa Brđović.

Kako je igrački sazrevao, „osetio” dve najjače lige - u Rusiji i Poljskoj, sa istom se „klimom” susreo – porodice su s decom dolazile na utakmice, jednostavno - atmosfera za poželeti.

- Dve zemlje i fenomenalna iskustva. I tu sam imao sreću, jer poznato je koliko se sport poštuje, pogotovo u Poljskoj. Dolazili su, dolaze i danas porodice, deca, prate i navijaju. Posle utakmice zaustavljaju za fotografije, autograme. Osećate se i vi ispunjeno kad vidite taj prizor. I kroz reprezentativnu karijeru i sva ta putovanja, samo smo igrali, sportski se borili, uživali. Provodili smo se divno, rado se sećam tih dana. Mirno, lepo, bez tenzija, osim onih sportskih i iščekivanja.

Kako privoleti decu sportu, izboriti se s negativnim pojavama, sve prisutnijim nasiljem?

- Teško pitanje, ne samo za mene... Sve! Promenilo se vreme, kad prođem ulicom nema dece kao nekad. Igraju se igrice, gleda se televizija, prate društvene mreže. Sve je dostupno svima. A, zabraniti... Nemoguće. Više bih voleo da vidim decu u sportu i na tribinama, nego na telefonima! – glasno je poručio, indirektno poslavši odgovor usred mete, „mali Brđa”, dete rođeno u Beogradu, ali kao i otac Dejan, vlasnik bronze iz Atlante i čovek koji je upisao 300 utakmica u državnom timu, učitelj na klupi Radničkog, u srcu voljene mu Šumadije.