„Бициклица” дар од Бога, видео сам је код Вујовића и Баљића

Горан Богдановић маштао је да у вечитом дербију буде стрелац, а кад се то догодило арбитар му је тај гол поништио. Био је један од малобројних асова фудбалске Југославије који се прославио са несвакидашњим дриблингом, чувеном бициклицом. За данашњи Партизан, каже, спреман је ускочити у ватру на било који начин.

Где је све играо, за њим је ишла и фудбалска јека. Ко зна, можда, уз све квалитете, због чувене бициклице, необичног и вештог дриблинга који су били умеће само ретких и пробраних у Југославији. Остварио је добру каријеру, оверену и бројним трофејима.

Све је кренуло у вароши на обалама Дунава. Тамо је и окончао каријеру, у Смедереву.

- Са 12 година почео сам да тренирам за Смедерево у чувеној Тврђави, где сам прошао све селекције клуба. Додуше, у оно време били су пионири као најмлађи, па омладинци и јуниори, те сениори. Дакле, играо сам за све селекције Смедерева. Оно што је мени јако важно, са непуних 17 година дебитовао сам за први тим Смедерева. Тада, у време Југославије, Смедерево се такмичило у Другој српској лиги. То је можда била пета лига тадашње земље. Знам да се тада Смедерево борило за опстанак. Био сам најмлађи играч у Смедереву који је дебитовао за први тим. Указали су ми поверење и за ту полусезону скоро на свакој утакмици био сам најбоље оцењени играч. Постигао сам девет голова и спречио сам испадање Смедерева у ранг ниже - присећа се Горан Богдановић.

Ас Партизана био је од 1985. до 1993. За то време освојио је две титуле, Куп и Супер куп Југославије.

- У фебруару 1993. отишао сам у Шпанију. Одиграо сам полусезону кад је Партизан био првак, тренер је био Љубиша Тумбаковић. Дакле, одиграо сам први део шампионске сезоне, па не бих желео да ми се та титула умањује. То је трофеј шампиона СР Југославије, али ми је изузетно драг.

Играо је и вечите дербије. Каже да је посебан осећај бити судиоником највеће фудбалске смотре у тадашњој великој земљи, Југославији.

- Била је привилегија и велика част играти дербије између Црвене звезде и Партизана. Као дечак који је желео да се бави фудбалом маштао сам да се једног дана остварим као играч једног или другог тима и да будем актер те утакмице. Најважније је да су тада стадиони били крцати, навијачи су се међусобно дружили и поштовали. И ми играчи смо се дружили, а на терену хтели да будемо победници. Људи су долазили из разних крајева тадашње Југославије да уживају у окршајима Партизана и Звезде. Ја их имам много које сам одиграо.

Памти и онај 85. вечити дерби. Постигао је 17. септембра 1989. године, утисак је, чист гол, али Бањалучанин Благоје Шипка сматрао је да је ,ваљда, Милко Ђуровски начинио прекршај пре него је упослио Богдановића, па је тај гол поништен. Звезда је,иначе, у последњим тренуцима утакмице преко Владана Лукића стигла до тријумфа.

- То је један од мојих најбољих дербија. Постигао сам гол, одиграо сам утакмицу феноменално. У свом радовању дошао сам до навијача на југу. На моје запрепашћење Шипка је одлучио да мој регуларан гол поништи. И данас не знам зашто је тако поступио. Знам да је Милко Ђуровски био гост код Марка Марковића у чувеној емисији Индирект, на Телевизији Београд и да је говорио да никакав прекршај није направио. Вртели смо снимак после те утакмице и нигде никаквог спорног момента није било. То је био једини гол из игре против Звезде, али погађао сам са 11 метара у мечевима који су завршавани нерешено, па се тада играло за пенал – бод.

Две године провео је у Мајорци.

- Најлепши предео на свету, чини ми се. Људи обожавају фудбал и фудбалски клуб. Заиста, тамо сам провео незаборавне две и по године. Доживео сам прелепе тренутке, проглашаван једним од најбољих играча. Једне године био сам и први асистент клуба. Једино што нисмо успели Горан Милојевић, Влада Стошић и ја је да Мајорку уведемо у Прву лигу Шпаније. Након тога, Стошић је отишао у Бетис, Милојевић у Селту, а ја у Еспањол. Прелепи тренуци тамо. И данас сам у контакту са неким тамошњим људима.

Играо је две године за Еспањол, па једну сезону у Екстремадури.

- Заиста, Шпанија је прелепа земља и људи много подсећају на нас из Србије и Републике Српске. Барселона је велики град, играо сам тамошњи дерби између Еспањла и Барселоне. Са Екстремадуром ушао сам у елитно такмичење. То је једно мање место и након годину тада вратио сам се у Србију.

Врхунски техничар и добар дриблер у јануару 2000. вратио се у Смедерево. Помогао је Сартиду да против Црвене звезде у финалу 2003. заблиста и да освоји Куп Србије и Црне Горе. Након тога, срце му је било на свом месту.

- Моја жеља је била да каријеру окончам тамо где сам је и започео, у Смедереву. Имао сам позиве из Партизана, али нисам желео младим играчима да узимам место, био сам већ у годинама. Жеља ми је била да са Сартидом освојим некакав трофеј. Играли смо два узастопна финала купа са Звездом. Прве године смо поражени, али у другом покушају смо успели прелепим поготком Марка Пантелића. Успели смо да славимо златним голом и то на стадиону Партизана. То је историјски успех.

А, чувена бициклица...?

- То сам видео код хајдуковца Златка Вујовића и Жељиног Мирсада Баљића. Међутим, ја нисам ни знао да је то мој скривени дар од Бога, па сам то почео да користим. У Шпанији сам добио надимак, након гола који сам постигао против Барселоне. Навијачи су након тога скандирали: „Горан , бициклета!” Успео сам, на неки начин, да тај дриблинг испромовишем, па данас деца широм Србије када раде тренинге по школама тај дриблинг зову по мом имену и презимену.

Многи верују да би за њега, Милоша Ђелмаша, Адмира Смајића, Звонка Варгу, Звонка Поповића... требало да буде места у Хумској. Заслужили су поверење вољеног клуба.

- Нисам био светан да сам за Партизан одиграо 384 утакмице и да сам међу десет играча са највећим бројем наступа за црно – беле. Партизан волим.

Често одлази у Републику Српску. У Модричи и околини Добоја живе му сродници.

- Ја сам из Модриче. Родитељи су ме водили код брата од стрица Душана Богдановића. У шали га пецкам да му је грешка што је толики звездаш. Једном смо се вратили из Модриче у Београд. Играли су Партизан и Будућност и ако Београђани не победе испадају у нижи ранг. Тада сам маштао да једног дана заиграм за Партизан и успео сам. Са братом Славишом често долазим у Модричу. Тамо живе јако пријатни, гостопримљиви, срдачни људи - закључио је некадашњи фудбалски драгуљ Горан Богдановић.

Гробарима је остао у најлепшим сећањима...