„Biciklica” dar od Boga, video sam je kod Vujovića i Baljića

Goran Bogdanović maštao je da u večitom derbiju bude strelac, a kad se to dogodilo arbitar mu je taj gol poništio. Bio je jedan od malobrojnih asova fudbalske Jugoslavije koji se proslavio sa nesvakidašnjim driblingom, čuvenom biciklicom. Za današnji Partizan, kaže, spreman je uskočiti u vatru na bilo koji način.

Gde je sve igrao, za njim je išla i fudbalska jeka. Ko zna, možda, uz sve kvalitete, zbog čuvene biciklice, neobičnog i veštog driblinga koji su bili umeće samo retkih i probranih u Jugoslaviji. Ostvario je dobru karijeru, overenu i brojnim trofejima.

Sve je krenulo u varoši na obalama Dunava. Tamo je i okončao karijeru, u Smederevu.

- Sa 12 godina počeo sam da treniram za Smederevo u čuvenoj Tvrđavi, gde sam prošao sve selekcije kluba. Doduše, u ono vreme bili su pioniri kao najmlađi, pa omladinci i juniori, te seniori. Dakle, igrao sam za sve selekcije Smedereva. Ono što je meni jako važno, sa nepunih 17 godina debitovao sam za prvi tim Smedereva. Tada, u vreme Jugoslavije, Smederevo se takmičilo u Drugoj srpskoj ligi. To je možda bila peta liga tadašnje zemlje. Znam da se tada Smederevo borilo za opstanak. Bio sam najmlađi igrač u Smederevu koji je debitovao za prvi tim. Ukazali su mi poverenje i za tu polusezonu skoro na svakoj utakmici bio sam najbolje ocenjeni igrač. Postigao sam devet golova i sprečio sam ispadanje Smedereva u rang niže - priseća se Goran Bogdanović.

As Partizana bio je od 1985. do 1993. Za to vreme osvojio je dve titule, Kup i Super kup Jugoslavije.

- U februaru 1993. otišao sam u Španiju. Odigrao sam polusezonu kad je Partizan bio prvak, trener je bio Ljubiša Tumbaković. Dakle, odigrao sam prvi deo šampionske sezone, pa ne bih želeo da mi se ta titula umanjuje. To je trofej šampiona SR Jugoslavije, ali mi je izuzetno drag.

Igrao je i večite derbije. Kaže da je poseban osećaj biti sudionikom najveće fudbalske smotre u tadašnjoj velikoj zemlji, Jugoslaviji.

- Bila je privilegija i velika čast igrati derbije između Crvene zvezde i Partizana. Kao dečak koji je želeo da se bavi fudbalom maštao sam da se jednog dana ostvarim kao igrač jednog ili drugog tima i da budem akter te utakmice. Najvažnije je da su tada stadioni bili krcati, navijači su se međusobno družili i poštovali. I mi igrači smo se družili, a na terenu hteli da budemo pobednici. Ljudi su dolazili iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavije da uživaju u okršajima Partizana i Zvezde. Ja ih imam mnogo koje sam odigrao.

Pamti i onaj 85. večiti derbi. Postigao je 17. septembra 1989. godine, utisak je, čist gol, ali Banjalučanin Blagoje Šipka smatrao je da je ,valjda, Milko Đurovski načinio prekršaj pre nego je uposlio Bogdanovića, pa je taj gol poništen. Zvezda je,inače, u poslednjim trenucima utakmice preko Vladana Lukića stigla do trijumfa.

- To je jedan od mojih najboljih derbija. Postigao sam gol, odigrao sam utakmicu fenomenalno. U svom radovanju došao sam do navijača na jugu. Na moje zaprepašćenje Šipka je odlučio da moj regularan gol poništi. I danas ne znam zašto je tako postupio. Znam da je Milko Đurovski bio gost kod Marka Markovića u čuvenoj emisiji Indirekt, na Televiziji Beograd i da je govorio da nikakav prekršaj nije napravio. Vrteli smo snimak posle te utakmice i nigde nikakvog spornog momenta nije bilo. To je bio jedini gol iz igre protiv Zvezde, ali pogađao sam sa 11 metara u mečevima koji su završavani nerešeno, pa se tada igralo za penal – bod.

Dve godine proveo je u Majorci.

- Najlepši predeo na svetu, čini mi se. Ljudi obožavaju fudbal i fudbalski klub. Zaista, tamo sam proveo nezaboravne dve i po godine. Doživeo sam prelepe trenutke, proglašavan jednim od najboljih igrača. Jedne godine bio sam i prvi asistent kluba. Jedino što nismo uspeli Goran Milojević, Vlada Stošić i ja je da Majorku uvedemo u Prvu ligu Španije. Nakon toga, Stošić je otišao u Betis, Milojević u Seltu, a ja u Espanjol. Prelepi trenuci tamo. I danas sam u kontaktu sa nekim tamošnjim ljudima.

Igrao je dve godine za Espanjol, pa jednu sezonu u Ekstremaduri.

- Zaista, Španija je prelepa zemlja i ljudi mnogo podsećaju na nas iz Srbije i Republike Srpske. Barselona je veliki grad, igrao sam tamošnji derbi između Espanjla i Barselone. Sa Ekstremadurom ušao sam u elitno takmičenje. To je jedno manje mesto i nakon godinu tada vratio sam se u Srbiju.

Vrhunski tehničar i dobar dribler u januaru 2000. vratio se u Smederevo. Pomogao je Sartidu da protiv Crvene zvezde u finalu 2003. zablista i da osvoji Kup Srbije i Crne Gore. Nakon toga, srce mu je bilo na svom mestu.

- Moja želja je bila da karijeru okončam tamo gde sam je i započeo, u Smederevu. Imao sam pozive iz Partizana, ali nisam želeo mladim igračima da uzimam mesto, bio sam već u godinama. Želja mi je bila da sa Sartidom osvojim nekakav trofej. Igrali smo dva uzastopna finala kupa sa Zvezdom. Prve godine smo poraženi, ali u drugom pokušaju smo uspeli prelepim pogotkom Marka Pantelića. Uspeli smo da slavimo zlatnim golom i to na stadionu Partizana. To je istorijski uspeh.

A, čuvena biciklica...?

- To sam video kod hajdukovca Zlatka Vujovića i Željinog Mirsada Baljića. Međutim, ja nisam ni znao da je to moj skriveni dar od Boga, pa sam to počeo da koristim. U Španiji sam dobio nadimak, nakon gola koji sam postigao protiv Barselone. Navijači su nakon toga skandirali: „Goran , bicikleta!” Uspeo sam, na neki način, da taj dribling ispromovišem, pa danas deca širom Srbije kada rade treninge po školama taj dribling zovu po mom imenu i prezimenu.

Mnogi veruju da bi za njega, Miloša Đelmaša, Admira Smajića, Zvonka Vargu, Zvonka Popovića... trebalo da bude mesta u Humskoj. Zaslužili su poverenje voljenog kluba.

- Nisam bio svetan da sam za Partizan odigrao 384 utakmice i da sam među deset igrača sa najvećim brojem nastupa za crno – bele. Partizan volim.

Često odlazi u Republiku Srpsku. U Modriči i okolini Doboja žive mu srodnici.

- Ja sam iz Modriče. Roditelji su me vodili kod brata od strica Dušana Bogdanovića. U šali ga peckam da mu je greška što je toliki zvezdaš. Jednom smo se vratili iz Modriče u Beograd. Igrali su Partizan i Budućnost i ako Beograđani ne pobede ispadaju u niži rang. Tada sam maštao da jednog dana zaigram za Partizan i uspeo sam. Sa bratom Slavišom često dolazim u Modriču. Tamo žive jako prijatni, gostoprimljivi, srdačni ljudi - zaključio je nekadašnji fudbalski dragulj Goran Bogdanović.

Grobarima je ostao u najlepšim sećanjima...