Колубара пред гашењем

Јунаци, хероји, идоли, велики борци – мало је речи, заправо не постоје оне праве које би могле да опишу играче и стручни штаб Колубаре. Тим из Лазаревца пролази кроз најтеже тренутке у историји, препуштене саме себи Кртице се боре, играју без динара, без одршке, осим неколицине људи којих је веома мало.

Један од најстаријих рукометних клубова је пред гашењем, једини суперлигаш у Лазаревцу нема подршку града који од јула ћути и жмури, а остаје и глув на све вапаје ових сјајних момака.

Пре само неколико месеци дворана у овом граду је била испуњена до последњег места, тражила се карта више, а сад се тим грчевито бори за сваки динар и опстанак. Општина је минимално помогла, таман толико да се почне сезоне и обезбедила је финансијска средства за превоз и службена лица...

Милош Тривић, један од искуснијих играча Колубаре је истакао:

- Морам да напоменем да у овом тренутку иза нас постоји двадесет ентузијаста који воле овај спорт и на некој пријатељској основи граде ово што смо урадили. Тешко је, морам да напоменем да смо стварно остали сами, да не кажем пуштени низ воду. Зато сам се и појавио на конференцији на коју иначе не долазим. Сад сам морао, јер желим да напоменем да стварно немамо више ни један једини начин осим играма и једним спортским достојанством да покажемо то на терену, а с друге стране немамо ни једну једину подршку што се тиче финансија и све што иде уз то – рекао је Тривић.

Победа над Врањем је злата вредна, али додатно је узнемирила играче и стручни штаб који су одлучили да проговоре. Тренер Александар Марјановић је отворио душу:

-Једноставно, момци су претходне три недеље радили у веома тешким условима, мучним. Милош Тривић је све истакао, а такође бих се сложио са свим оним што је рекао и само бих додао да ми је и криво што нико ко одлучује о спорту није дошао да погледа утакмицу или да подржи јединог суперлигаша у овом граду. То ме боли као Лазаревчанина, то ме боли као првог испред ових момака, једноставно разочаран сам – искрен је био Александар Марјановић.