Kolubara pred gašenjem

Junaci, heroji, idoli, veliki borci – malo je reči, zapravo ne postoje one prave koje bi mogle da opišu igrače i stručni štab Kolubare. Tim iz Lazarevca prolazi kroz najteže trenutke u istoriji, prepuštene same sebi Krtice se bore, igraju bez dinara, bez odrške, osim nekolicine ljudi kojih je veoma malo.

Jedan od najstarijih rukometnih klubova je pred gašenjem, jedini superligaš u Lazarevcu nema podršku grada koji od jula ćuti i žmuri, a ostaje i gluv na sve vapaje ovih sjajnih momaka.

Pre samo nekoliko meseci dvorana u ovom gradu je bila ispunjena do poslednjeg mesta, tražila se karta više, a sad se tim grčevito bori za svaki dinar i opstanak. Opština je minimalno pomogla, taman toliko da se počne sezone i obezbedila je finansijska sredstva za prevoz i službena lica...

Miloš Trivić, jedan od iskusnijih igrača Kolubare je istakao:

- Moram da napomenem da u ovom trenutku iza nas postoji dvadeset entuzijasta koji vole ovaj sport i na nekoj prijateljskoj osnovi grade ovo što smo uradili. Teško je, moram da napomenem da smo stvarno ostali sami, da ne kažem pušteni niz vodu. Zato sam se i pojavio na konferenciji na koju inače ne dolazim. Sad sam morao, jer želim da napomenem da stvarno nemamo više ni jedan jedini način osim igrama i jednim sportskim dostojanstvom da pokažemo to na terenu, a s druge strane nemamo ni jednu jedinu podršku što se tiče finansija i sve što ide uz to – rekao je Trivić.

Pobeda nad Vranjem je zlata vredna, ali dodatno je uznemirila igrače i stručni štab koji su odlučili da progovore. Trener Aleksandar Marjanović je otvorio dušu:

-Jednostavno, momci su prethodne tri nedelje radili u veoma teškim uslovima, mučnim. Miloš Trivić je sve istakao, a takođe bih se složio sa svim onim što je rekao i samo bih dodao da mi je i krivo što niko ko odlučuje o sportu nije došao da pogleda utakmicu ili da podrži jedinog superligaša u ovom gradu. To me boli kao Lazarevčanina, to me boli kao prvog ispred ovih momaka, jednostavno razočaran sam – iskren je bio Aleksandar Marjanović.