„Мало недостајало да играм у Партизану или Звезди”

Миодраг Мартаћ био је пред потписом за Партизан, па за Црвену звезду, али је све што је тражио добио у подгоричкој Будућности. Мало је недостајало да као играч друголигашке Трепче буде део репрезентације Југославије на Мондијалу 1982. у Шпанији. Играо је још за Сутјеску и турске клубове. Касније је био тренер Земуна, био селектор кадетске репрезентације Србије, био помоћни тренер у Црвеној звезди.

Рођен је 7.јуна 1957. у Рашкој. Обилазио је око Топчидера као киша око Крагујевца, а по фудбалским вредностима могао је да носи дрес Партизана или Црвене  звезде.

- Из родне Рашке прешао сам у Трепчу 1978, одвео ме Владица Поповић. Имао сам право да из редова друголигаша након две године одем у виши ранг. Искористио сам то, Партизан је био заинтересован. Тренер је био Тома Калоперовић. Потписао сам приступницу и све што треба за регистрацију. Међутим, Црвена звезда је пратила мој рад у Трепчи преко Владице Поповића и чули су да сам у Партизану. Они су тада склонили Николу Јоцковића, генералног секретара ФС Београда. У управи Партизана био је Ђока пилот, на његово име сам пријављен у хотелу. Тада ме је позвао  Владица Поповић у два сата ноћу и рекао ми да се вратим у Рашку, дао ми је број Драгана Џајића. Све сам са Партизаном био договорио. На руке је требало да ми дају 12.000 долара, купили су ми карту за Торонто, где је тим ишао на припреме. Требало је да ми дају двособан стан и запосле супругу.

Изјаловио се, ипак, Мартаћев прелазак у Партизан.

- Вратио сам се кући и позвао Драгана Џајића. Он ми је саветовао да се вратим у Трепчу на пола године, па да дођем у Звезду. Штампа је о мени много писала, па сам на леђима увек имао два противничка играча. Једва сам дао два гола за шест месеци. Тада је Џаја предложио да још сачекам. Имао сам среће да ми је селектор у олимпијској репрезентацији био Александар Тирнанић, а тренер Абдулах Гегић, који ме вратио на позицију либера. Као таквог ме Тирке позвао међу олимпијце, у њој сам нанизао 13 утакмица. Сећам се да је 1982. Џаја послао Шекуларца и Ђорића да ме гледају. У Ужицу смо играли против Слободе. Наместио сам гол, повели смо. Меч се завршио 1:1, а два дана касније био сам код Џајића у канцеларији. Ту су били Шеки и Ђора, причали су о мени све најбоље. Тада сам тражио 150 милиона динара, двособан стан, посао за супругу, имао сам сина старог годину дана. Џаја ми је рекао да су ангажовали Репчића и Савића за 105 милиона. Први је тада био најбољи играч Југославије, а други најефикаснији стрелац. Објаснио је да ми не могу дати толики новац.

Скренуо је Мартаћ ка Црној Гори.

- Миљан Миљанић ме позвао на ручак и предложио ми да идем у Будућност. Тамо сам за две године добио 120 милиона. Након годину дана директор клуба Бранко Бата Булатовић предложио ми је да продужим уговор за још четири године и испуне ми све  услове. Прихватио сам, па сам у Будућности провео пет сезона.

Био је центарфор, па дефанзивац. Године у тадашњем Титограду неће заборавити.

- Ђорђе Герум био је тренер 1982, али само шест месеци. После њега дошао је Мића Дуванчић. Пола године после мене стигао је Дејан Савићевић, са 18 година. Одмах се видело да је екстра таленат. Ми смо тада започели наше пријатељство и до данас то ми је најбољи друг. Сматрам као брата. Одговарао сам му на терену. Играо сам у одбрани, он се није много враћао позади, тада сам играо задњег везног, а Савићевић је био лева полутка. Чувао сам му леђа, гађао га добрим лоптама. Тако смо срушили Партизан на нашем стадиону. Потом је за шефа струке дошао Милан Живадиновић и тада смо били у самом врху југословенског фудбала. Сећам се да смо играли против Звезде у Београду. Тренер Велибор Васовић отишао је да снима Звездиног европског противника, а тим је водио његов помоћник Драгослав Шекуларац. Мене је тада гледао тренер једног клуба из Белгије. И Дејо је прошао по левој страни, а ја савладао Стевану Дики Стојановићу. Онда је Звезда изједначила, али смо у самом финишу дошли до победе. Драган Вујовић је центрирао са леве стране, примио сам лопту, „лажњаком“ сам се ослободио  Миливоја Брачуна и дао гол левом ногом.

Памти Мартаћ полуфинале Куп Југославије против Ријеке, другу позицију у првенству, пре него што је добио понуде из иностранства.

- Звали су ме Спортинг Лисабон, Арис... На наговор Дејана Каличанина, једног од тада наших најбољих менаџера, отишао сам у Каршијаку и тамо провео две сезон. Бата Булатовић је тад већ био генерални секретар ФС Југославије, предложио ми је да Бранко Станковић дође у мој нови клуб. И ту полусезону одиграли смо одлично. У Југославији су почели немири. Нас двојица смо отишли да продужимо уговор, тражили смо по 200.000 долара. Мени су понудили вилу, одбио сам и дошао у Сутјеску.

Миодрагова каријера ближила се крају.

- Одиграо сам повређен последњу сезону и као задњи везни постигао осам голова. Био сам најбољи стрелац тима. Сутјеска је била вољна да ми да 200.000, али појавио се некакав бон сервис који су морали да плате. Вратио сам се у родну Рашку, а у мој стан у Подгорици уселио се Цацо Љумовић. Тај стан касније сам добио судским путем. Нисам се покајао. Нисам ништа пропустио, направио сам одличну каријеру.

Мартаћ се затим посветио тренерском позиву.

- Водио сам Бане, догурали смо до друге лиге. Завршио сам тренерску школу, па сам од 1996. радио као инструктор у ФСЈ. Био сам селектор млађих селекција, помоћник Савићевићу у А тиму, а након убиства Бате Булатовића отишао сам у Земун за спортског директора. Остао две године и направили смо добре резултате. Тад су били голман Стојковић, Милијаш, Калајџић...