„Malo nedostajalo da igram u Partizanu ili Zvezdi”

Miodrag Martać bio je pred potpisom za Partizan, pa za Crvenu zvezdu, ali je sve što je tražio dobio u podgoričkoj Budućnosti. Malo je nedostajalo da kao igrač drugoligaške Trepče bude deo reprezentacije Jugoslavije na Mondijalu 1982. u Španiji. Igrao je još za Sutjesku i turske klubove. Kasnije je bio trener Zemuna, bio selektor kadetske reprezentacije Srbije, bio pomoćni trener u Crvenoj zvezdi.

Rođen je 7.juna 1957. u Raškoj. Obilazio je oko Topčidera kao kiša oko Kragujevca, a po fudbalskim vrednostima mogao je da nosi dres Partizana ili Crvene  zvezde.

- Iz rodne Raške prešao sam u Trepču 1978, odveo me Vladica Popović. Imao sam pravo da iz redova drugoligaša nakon dve godine odem u viši rang. Iskoristio sam to, Partizan je bio zainteresovan. Trener je bio Toma Kaloperović. Potpisao sam pristupnicu i sve što treba za registraciju. Međutim, Crvena zvezda je pratila moj rad u Trepči preko Vladice Popovića i čuli su da sam u Partizanu. Oni su tada sklonili Nikolu Jockovića, generalnog sekretara FS Beograda. U upravi Partizana bio je Đoka pilot, na njegovo ime sam prijavljen u hotelu. Tada me je pozvao  Vladica Popović u dva sata noću i rekao mi da se vratim u Rašku, dao mi je broj Dragana Džajića. Sve sam sa Partizanom bio dogovorio. Na ruke je trebalo da mi daju 12.000 dolara, kupili su mi kartu za Toronto, gde je tim išao na pripreme. Trebalo je da mi daju dvosoban stan i zaposle suprugu.

Izjalovio se, ipak, Martaćev prelazak u Partizan.

- Vratio sam se kući i pozvao Dragana Džajića. On mi je savetovao da se vratim u Trepču na pola godine, pa da dođem u Zvezdu. Štampa je o meni mnogo pisala, pa sam na leđima uvek imao dva protivnička igrača. Jedva sam dao dva gola za šest meseci. Tada je Džaja predložio da još sačekam. Imao sam sreće da mi je selektor u olimpijskoj reprezentaciji bio Aleksandar Tirnanić, a trener Abdulah Gegić, koji me vratio na poziciju libera. Kao takvog me Tirke pozvao među olimpijce, u njoj sam nanizao 13 utakmica. Sećam se da je 1982. Džaja poslao Šekularca i Đorića da me gledaju. U Užicu smo igrali protiv Slobode. Namestio sam gol, poveli smo. Meč se završio 1:1, a dva dana kasnije bio sam kod Džajića u kancelariji. Tu su bili Šeki i Đora, pričali su o meni sve najbolje. Tada sam tražio 150 miliona dinara, dvosoban stan, posao za suprugu, imao sam sina starog godinu dana. Džaja mi je rekao da su angažovali Repčića i Savića za 105 miliona. Prvi je tada bio najbolji igrač Jugoslavije, a drugi najefikasniji strelac. Objasnio je da mi ne mogu dati toliki novac.

Skrenuo je Martać ka Crnoj Gori.

- Miljan Miljanić me pozvao na ručak i predložio mi da idem u Budućnost. Tamo sam za dve godine dobio 120 miliona. Nakon godinu dana direktor kluba Branko Bata Bulatović predložio mi je da produžim ugovor za još četiri godine i ispune mi sve  uslove. Prihvatio sam, pa sam u Budućnosti proveo pet sezona.

Bio je centarfor, pa defanzivac. Godine u tadašnjem Titogradu neće zaboraviti.

- Đorđe Gerum bio je trener 1982, ali samo šest meseci. Posle njega došao je Mića Duvančić. Pola godine posle mene stigao je Dejan Savićević, sa 18 godina. Odmah se videlo da je ekstra talenat. Mi smo tada započeli naše prijateljstvo i do danas to mi je najbolji drug. Smatram kao brata. Odgovarao sam mu na terenu. Igrao sam u odbrani, on se nije mnogo vraćao pozadi, tada sam igrao zadnjeg veznog, a Savićević je bio leva polutka. Čuvao sam mu leđa, gađao ga dobrim loptama. Tako smo srušili Partizan na našem stadionu. Potom je za šefa struke došao Milan Živadinović i tada smo bili u samom vrhu jugoslovenskog fudbala. Sećam se da smo igrali protiv Zvezde u Beogradu. Trener Velibor Vasović otišao je da snima Zvezdinog evropskog protivnika, a tim je vodio njegov pomoćnik Dragoslav Šekularac. Mene je tada gledao trener jednog kluba iz Belgije. I Dejo je prošao po levoj strani, a ja savladao Stevanu Diki Stojanoviću. Onda je Zvezda izjednačila, ali smo u samom finišu došli do pobede. Dragan Vujović je centrirao sa leve strane, primio sam loptu, „lažnjakom“ sam se oslobodio  Milivoja Bračuna i dao gol levom nogom.

Pamti Martać polufinale Kup Jugoslavije protiv Rijeke, drugu poziciju u prvenstvu, pre nego što je dobio ponude iz inostranstva.

- Zvali su me Sporting Lisabon, Aris... Na nagovor Dejana Kaličanina, jednog od tada naših najboljih menadžera, otišao sam u Karšijaku i tamo proveo dve sezon. Bata Bulatović je tad već bio generalni sekretar FS Jugoslavije, predložio mi je da Branko Stanković dođe u moj novi klub. I tu polusezonu odigrali smo odlično. U Jugoslaviji su počeli nemiri. Nas dvojica smo otišli da produžimo ugovor, tražili smo po 200.000 dolara. Meni su ponudili vilu, odbio sam i došao u Sutjesku.

Miodragova karijera bližila se kraju.

- Odigrao sam povređen poslednju sezonu i kao zadnji vezni postigao osam golova. Bio sam najbolji strelac tima. Sutjeska je bila voljna da mi da 200.000, ali pojavio se nekakav bon servis koji su morali da plate. Vratio sam se u rodnu Rašku, a u moj stan u Podgorici uselio se Caco Ljumović. Taj stan kasnije sam dobio sudskim putem. Nisam se pokajao. Nisam ništa propustio, napravio sam odličnu karijeru.

Martać se zatim posvetio trenerskom pozivu.

- Vodio sam Bane, dogurali smo do druge lige. Završio sam trenersku školu, pa sam od 1996. radio kao instruktor u FSJ. Bio sam selektor mlađih selekcija, pomoćnik Savićeviću u A timu, a nakon ubistva Bate Bulatovića otišao sam u Zemun za sportskog direktora. Ostao dve godine i napravili smo dobre rezultate. Tad su bili golman Stojković, Milijaš, Kalajdžić...