Човек који је зауставио Барселону

Један од најбољих голмана из источне Европе, можда и шире, Хелмут Дукадам преминуо је у 66. години од последица сепсе, а пошто је пре месец ипо дана примљен у болницу. Европа га је упознала кад је Стеауа освојила Куп шампиона победом у финалу против Барселоне, што је доживљено као сензација.

- Зашто мислите да је то била сензација. Имали смо одличан тим, велике играче... Не дозвољавам да само зато што нисмо били познати у западној Европи наш успех називате сензацијом. Био је то по свему заслужен успех – рекао је Дукадам у једном интервјуу.

Рођен је у породици фолксдојчера у месташцу поред Арада. То је и разлог зашто је за Румунију одиграо само две утакмице. Каријеру је почео у клубу УТА, да би 1982. стигао позив који се, без обзира на породично пореколо, не одбија и прешао је у Стеауе.

Био је то клуб војске. Николае Чаушеску већ је читаве две деценије био на власти, клубом је управљао његов син Валентин, фудбал је служио пре свега у пропагандне сврхе, а већ деценију уназад на врху је био полицијски клуб Динамо, тад најтрофејнији у држави, па је нешто морало да се уради. Процес успона почео је 1980. пошто је Стеауа изгубила финале домаћег купа од Темишвара.

Створен је моћан тим, на голу је стајао 193 сантиметра високи Дукадам, увек препознатљив по брковима, а у тиму су били и Миодраг Белодедић, Маријуш Лакатуш, Гаврил Балин… Освојено је пет узастопних титула првака Румуније, постављен је рекорд од 104 узастопна првенствена меча без пораза, наравно, кулминација успеха била је освајање Купа шампиона 1986. Стеауа је постала први клуб из источне Европе којој је то пошло за руком.

Била је апсолутни аутсајдер у финалу против Барселоне (која тад такође није имала титулу првака Старог континента), а још се играло у Шпанији, у Севиљи на стадиону Рамон Санчез Пицхуан, где је румунског шампиона бодрило 1.000 навијача који су прошли ригорозну контролу безбедоносних служби -  касније је откривено да их се око 50 није вратило - а до последњег тренутка није се знало да ли ће бити ТВ преноса, да на изоловану земљу не би утицао западни стил живота.

Досадано и једно од најслабијих финала и после продужетака завршено је без голова, а онда је на сцену ступио Дукадам и ушао у историју. Одбранио је сва четири пенала, Алесанку, Педрази, Пицију и Маркосу!

И Румуни су промашили пенале у прве две серије, али онда су погодили Лакатуш и Балинт и Сребрна амфора је победом Стеауе 0:0 – 2:0 отиш је у Румунију.

- Нисмо имали видео-снимке утакмица Барселоне, самим тим ни податке ни како шутирају пенале, па су и одбране биле случајне – рекао је о финалу у Севиљи кад је у Музеју ФИФА донирао рукавице у којима је остварио јединствен подвиг.

Утакмица у Севиљи била му је последња пред голом Стеауе, а имао је само 27 година! 

Победнике је десетине хиљада одушевљених земљака дочекало у главном граду, а као награду за трофеј добили су по – половни војни аутомобил!

Током свечане вечере Николае Чаушеску им је замерио што финале нису добили у регуларном делу, већ су чекали пенале…

И због тога, Дукадам је ушао у сукоб са породицом Чаушеску, који је почео да тиња кад је одбио да брани на једној од намештених утакмица у првенству. Стеауа га је суспендовала и то је био крај каријере.

Убрзо је избачен и из војске где је имао чин мајора са образложењем: „Ко није за фудбале, није ни за војску”!

Румунијом је дуго година кружила прича да је Чаушеску наводно продао финале Барселони, па љут што играчи на то нису пристали наредио тајној полицији Секуритатеи да Дукадаму почупа нокте и да му је тадашњи председник лично пуцао у руку, што су, наводно биле повреде због којих је завшио каријеру у 27. години. Дукадам је те приче демантовао и објаснио да је каријеру морао да заврши због раније повреде руке.

После стрељања Чаушескуа, добио је посао у пограничној полицији у Араду, мало је пробао да брани у једном трећелигашу, али поменуте повреде руке није ишло.

У превремену пензију отишао је 2008, а тадашњи председник Румуније одликовао га је високим државним одликовањем. 

Онда је на лутрији добио зелени картон, па је једно време живео у САД, али носталгија га је вукла да се врати у домовину.

Покушао је да уђе и у политичке воде, али то га је кратко држало. Именован је за почасног председника Стеауе, а последњих година повукао се из јавног живота.