Čovek koji je zaustavio Barselonu

Jedan od najboljih golmana iz istočne Evrope, možda i šire, Helmut Dukadam preminuo je u 66. godini od posledica sepse, a pošto je pre mesec ipo dana primljen u bolnicu. Evropa ga je upoznala kad je Steaua osvojila Kup šampiona pobedom u finalu protiv Barselone, što je doživljeno kao senzacija.

- Zašto mislite da je to bila senzacija. Imali smo odličan tim, velike igrače... Ne dozvoljavam da samo zato što nismo bili poznati u zapadnoj Evropi naš uspeh nazivate senzacijom. Bio je to po svemu zaslužen uspeh – rekao je Dukadam u jednom intervjuu.

Rođen je u porodici folksdojčera u mestašcu pored Arada. To je i razlog zašto je za Rumuniju odigrao samo dve utakmice. Karijeru je počeo u klubu UTA, da bi 1982. stigao poziv koji se, bez obzira na porodično porekolo, ne odbija i prešao je u Steaue.

Bio je to klub vojske. Nikolae Čaušesku već je čitave dve decenije bio na vlasti, klubom je upravljao njegov sin Valentin, fudbal je služio pre svega u propagandne svrhe, a već deceniju unazad na vrhu je bio policijski klub Dinamo, tad najtrofejniji u državi, pa je nešto moralo da se uradi. Proces uspona počeo je 1980. pošto je Steaua izgubila finale domaćeg kupa od Temišvara.

Stvoren je moćan tim, na golu je stajao 193 santimetra visoki Dukadam, uvek prepoznatljiv po brkovima, a u timu su bili i Miodrag Belodedić, Marijuš Lakatuš, Gavril Balin… Osvojeno je pet uzastopnih titula prvaka Rumunije, postavljen je rekord od 104 uzastopna prvenstvena meča bez poraza, naravno, kulminacija uspeha bila je osvajanje Kupa šampiona 1986. Steaua je postala prvi klub iz istočne Evrope kojoj je to pošlo za rukom.

Bila je apsolutni autsajder u finalu protiv Barselone (koja tad takođe nije imala titulu prvaka Starog kontinenta), a još se igralo u Španiji, u Sevilji na stadionu Ramon Sančez Pichuan, gde je rumunskog šampiona bodrilo 1.000 navijača koji su prošli rigoroznu kontrolu bezbedonosnih službi -  kasnije je otkriveno da ih se oko 50 nije vratilo - a do poslednjeg trenutka nije se znalo da li će biti TV prenosa, da na izolovanu zemlju ne bi uticao zapadni stil života.

Dosadano i jedno od najslabijih finala i posle produžetaka završeno je bez golova, a onda je na scenu stupio Dukadam i ušao u istoriju. Odbranio je sva četiri penala, Alesanku, Pedrazi, Piciju i Markosu!

I Rumuni su promašili penale u prve dve serije, ali onda su pogodili Lakatuš i Balint i Srebrna amfora je pobedom Steaue 0:0 – 2:0 otiš je u Rumuniju.

- Nismo imali video-snimke utakmica Barselone, samim tim ni podatke ni kako šutiraju penale, pa su i odbrane bile slučajne – rekao je o finalu u Sevilji kad je u Muzeju FIFA donirao rukavice u kojima je ostvario jedinstven podvig.

Utakmica u Sevilji bila mu je poslednja pred golom Steaue, a imao je samo 27 godina! 

Pobednike je desetine hiljada oduševljenih zemljaka dočekalo u glavnom gradu, a kao nagradu za trofej dobili su po – polovni vojni automobil!

Tokom svečane večere Nikolae Čaušesku im je zamerio što finale nisu dobili u regularnom delu, već su čekali penale…

I zbog toga, Dukadam je ušao u sukob sa porodicom Čaušesku, koji je počeo da tinja kad je odbio da brani na jednoj od nameštenih utakmica u prvenstvu. Steaua ga je suspendovala i to je bio kraj karijere.

Ubrzo je izbačen i iz vojske gde je imao čin majora sa obrazloženjem: „Ko nije za fudbale, nije ni za vojsku”!

Rumunijom je dugo godina kružila priča da je Čaušesku navodno prodao finale Barseloni, pa ljut što igrači na to nisu pristali naredio tajnoj policiji Sekuritatei da Dukadamu počupa nokte i da mu je tadašnji predsednik lično pucao u ruku, što su, navodno bile povrede zbog kojih je zavšio karijeru u 27. godini. Dukadam je te priče demantovao i objasnio da je karijeru morao da završi zbog ranije povrede ruke.

Posle streljanja Čaušeskua, dobio je posao u pograničnoj policiji u Aradu, malo je probao da brani u jednom trećeligašu, ali pomenute povrede ruke nije išlo.

U prevremenu penziju otišao je 2008, a tadašnji predsednik Rumunije odlikovao ga je visokim državnim odlikovanjem. 

Onda je na lutriji dobio zeleni karton, pa je jedno vreme živeo u SAD, ali nostalgija ga je vukla da se vrati u domovinu.

Pokušao je da uđe i u političke vode, ali to ga je kratko držalo. Imenovan je za počasnog predsednika Steaue, a poslednjih godina povukao se iz javnog života.