Први човек црногорског фудбала и својевремено ведета европског Дејан Савићевић у разговору за бугарски „Спортал” дотакао се бројних тема, нама најинтересантнијих из играчког доба у Црвеној звезди.
Посебно поглавље, ипак, припало је шефу стручног штаба, непоновљивом стратегу и шмекеру – Љубу Петровићу.
- Љупко је један од највећих тренера из Србије и Црне Горе, један од највећих у бившој Југославији. Јер смо имали и Бошкова, Ивића, Миљанића, Младинића… много великих тренера. Имао сам сјајан однос с њим, радио је јако, јако добро у том периоду. Знам да је био и овде у Бугарској. Изненадио сам се кад сам га последњи пут видео у Руанди, тамо сам био као члан ФИФА борда. Причали смо, присећали анегдота и детаља са историјских утакмица Црвене звезде.
Жали за прошлим временима, понајвише што Звездин тим из Барија није дуже остао на окупу.
- Остала су четворица-петорица играча… Имали смо сјајан састав, али нисмо у Београду могли да играмо утакмице у Купу шампиона. Ни Манчестер јунајтед није желео да дође у Београд да играмо Суперкуп, а могли смо и тај пехар да узмемо. Освојили смо Интерконтинентални куп у Токију. Зато кажем да ми је жао што нисмо остали још коју годину заједно. Онда је почео рат, па санкције... Најбитнији играчи као што су Југовић и Михајловић су могли да остану још коју годину у Звезди, али су отишли 1992. као и Панчев, Белодедић, ја. Онда четири године без међународних утакмица за клубове и репрезентацију. А, имали смо сјајну генерацију.
Сетно вели Дејо и додаје:
- За Европско првенство 1992. били смо фаворити, али је почео рат! Хрвати и Словенци више нису желели да играју за Југославију, ни неки Босанци. Имали смо сјајан тим са Стојковићем, Михајловићем, Југовићем, Мирковићем, Јокановићем, Ђукићем... Били смо дефинитивно кандидати да освојимо ЕП. То је најтежи период у мом животу. Кад си најјачи, кад имаш 26 година не можеш да играш за своју репрезентацију све тамо до 32. године. Био је то страшан ударац за малопре побројане.
Осврнуо се и на инострану каријеру…
- За мене је финале Лиге шампиона против Барселоне најмагичнији тренутак каријере. Играли смо у Атини против великог противника, тренер им је био Јохан Кројф, а у тиму Ромарио, Стоичков, Куман, Бакеро, Гвардиола, Зубизарета. Сви репрезентативци, а ми отишли на финале без двојице сјајних играча – Барезија и Костакурте. Било је то време кад су могла само тројица странаца да буду у тиму. Нас је мотивисао Кројф причом како жели да његов тим игра леп фудбал и постиже много голова. Нисмо их победили, него „прегазили” са 4:0!
Жали што није играо финале Лиге шампиона с Ајаксом.
- Кук сам повредио 12 дана пре финала, тако да сам знао да нећу играти, али се то крило да не би информација дошла до противника. Највише жалим што нисам играо, имао сам 29 година и био у најбољој форми откако сам дошао у Милан. Али, такав је живот и не иде увек све онако како желите.
Подвукао је паралелу с полуфиналом Бугарске на Светском првенству 1994. године.
- То што је Бугарска тад урадила могли смо ми 1992. године или исто 1994, или две године касније. Сигуран сам да би Југославија на поменута три такмичења могла да направи резултат као Бугарска.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
