Dejo hvali Ljupka i pamti finale s Barsom

Prvi čovek crnogorskog fudbala i svojevremeno vedeta evropskog Dejan Savićević u razgovoru za bugarski „Sportal” dotakao se brojnih tema, nama najinteresantnijih iz igračkog doba u Crvenoj zvezdi.

Posebno poglavlje, ipak, pripalo je šefu stručnog štaba, neponovljivom strategu i šmekeru – Ljubu Petroviću.

- Ljupko je jedan od najvećih trenera iz Srbije i Crne Gore, jedan od najvećih u bivšoj Jugoslaviji. Jer smo imali i Boškova, Ivića, Miljanića, Mladinića… mnogo velikih trenera. Imao sam sjajan odnos s njim, radio je jako, jako dobro u tom periodu. Znam da je bio i ovde u Bugarskoj. Iznenadio sam se kad sam ga poslednji put video u Ruandi, tamo sam bio kao član FIFA borda. Pričali smo, prisećali anegdota i detalja sa istorijskih utakmica Crvene zvezde.

Žali za prošlim vremenima, ponajviše što Zvezdin tim iz Barija nije duže ostao na okupu.

- Ostala su četvorica-petorica igrača… Imali smo sjajan sastav, ali nismo u Beogradu mogli da igramo utakmice u Kupu šampiona. Ni Mančester junajted nije želeo da dođe u Beograd da igramo Superkup, a mogli smo i taj pehar da uzmemo. Osvojili smo Interkontinentalni kup u Tokiju. Zato kažem da mi je žao što nismo ostali još koju godinu zajedno. Onda je počeo rat, pa sankcije... Najbitniji igrači kao što su Jugović i Mihajlović su mogli da ostanu još koju godinu u Zvezdi, ali su otišli 1992. kao i Pančev, Belodedić, ja. Onda četiri godine bez međunarodnih utakmica za klubove i reprezentaciju. A, imali smo sjajnu generaciju.

Setno veli Dejo i dodaje:

- Za Evropsko prvenstvo 1992. bili smo favoriti, ali je počeo rat! Hrvati i Slovenci više nisu želeli da igraju za Jugoslaviju, ni neki Bosanci. Imali smo sjajan tim sa Stojkovićem, Mihajlovićem, Jugovićem, Mirkovićem, Jokanovićem, Đukićem... Bili smo definitivno kandidati da osvojimo EP. To je najteži period u mom životu. Kad si najjači, kad imaš 26 godina ne možeš da igraš za svoju reprezentaciju sve tamo do 32. godine. Bio je to strašan udarac za malopre pobrojane.

Osvrnuo se i na inostranu karijeru…

- Za mene je finale Lige šampiona protiv Barselone najmagičniji trenutak karijere. Igrali smo u Atini protiv velikog protivnika, trener im je bio Johan Krojf, a u timu Romario, Stoičkov, Kuman, Bakero, Gvardiola, Zubizareta. Svi reprezentativci, a mi otišli na finale bez dvojice sjajnih igrača – Barezija i Kostakurte. Bilo je to vreme kad su mogla samo trojica stranaca da budu u timu. Nas je motivisao Krojf pričom kako želi da njegov tim igra lep fudbal i postiže mnogo golova. Nismo ih pobedili, nego „pregazili” sa 4:0!

Žali što nije igrao finale Lige šampiona s Ajaksom.

- Kuk sam povredio 12 dana pre finala, tako da sam znao da neću igrati, ali se to krilo da ne bi informacija došla do protivnika. Najviše žalim što nisam igrao, imao sam 29 godina i bio u najboljoj formi otkako sam došao u Milan. Ali, takav je život i ne ide uvek sve onako kako želite.

Podvukao je paralelu s polufinalom Bugarske na Svetskom prvenstvu 1994. godine.

- To što je Bugarska tad uradila mogli smo mi 1992. godine ili isto 1994, ili dve godine kasnije. Siguran sam da bi Jugoslavija na pomenuta tri takmičenja mogla da napravi rezultat kao Bugarska.