Панчев: Први бих остао у Звезди да није било санкција

Постигао је гол у последњој серији једанаестераца у Барију за освајање Купа шампиона, што је и до данас остао највећи успех не само Црвене звезде већ и фудбала на екс југословенским просторима. Желео је и успео да и у токијском поподневу, 8. децембра 1991. затресе мрежу Коло Кола, потврди убедљив тријумф и са црвено-белима се попне и на кров света. Дарко Панчев, јединствен и непоновљив голгетер. Скопска Кобра, и сада кад је у фудбалској пензији непрестано уз свој клуб са Маракане, увек расположен да се осврне на прошлост, садашњост и предвиди будућност.

Интервју смо почели од прекјучерашње годишњице Звездиног освајања светске круне.

- Прошле су 33 године, али сећам се добро окршаја са Коло Колом. Била је захтевна утакмица јер се у Јужној Америци игра одличан фудбал. Ко год да је освојио те године њихов Куп шампиона сигурно би нам био јак ривал. Нисмо победили лагано, како може да се закључи по резултату. Противник је био изузетан, добро је бранио Милојевић, одлично играла наша одбрана, поготово после незаслуженог, претераног искључења Дејана Савићевића. Са десеторицом, морали смо да се утегнемо још више, на крају се све добро завршило.

Подигли сте пехар са Илијом Најдоским, можда су вам је због тога Интерконентални и Тојота куп посебно драги?

- Свакако да ми је било драго, али била је то велика случајност. Илија је био заменик капитена.  Пошто је Дејо био искључен логично је било да он подигне пехар. Како сам и ја био један од искуснијих, а екипа подмлађена, са доста нових играча, некако је по инерцији било логично да се попнем на победничко постоље. Били су ту Цвеле и Џаја, рекли ми да дођем код Илије. Освојили смо два велика пехара, морао је неко да буде с њим како би држао и други трофеј. Леп тренутак и незаборавни моменти за мене, Илију и све нас. 

Била је то сезона у којој сте бранили европску титулу. Ниједну утакмицу нисте играли у Београду. Да ли би било другачије да сте Сампдорију, у одлучујућем мечу за пласман у финале, уместо у Софији дочекали на Маракани?

- Звезда је, нажалост, била под санкцијама, апсолутно неправедним. У Београду је било мирно, могле су да се играју утакмице без икаквих проблема. Да смо били домаћини на свом стадиону  поново бисмо били један од фаворита да се пласирамо  у финале. Ми смо и овако малтене стигли до меча за трофеј, били смо веома близу. Навијачи су нам увек били велика подршка, ветар у леђа, другачије и лепше смо се осећали на Маракани. Иако нас је после освајања европске титуле напустило пет-шест стартера. Кад бисмо данас из Реала, Барсе, Ливерпула, склонили пет-шест играча видели бисмо  како би њихова игра изгледала другачије. Сачували смо, ипак, окосницу тима, поново играли добро и носили се са најбољим екипама Европе.

Били сте у тој сезони тандем у нападу са Владаном Лукићем и у Звезди и у репрезентацији док се он није повредио. Заједно бисте дали можда постигли још више голова?

- Владан је у том тренутку био један од најталентованијих нападача у Југославији. Са њим сам одиграо доста добрих утакмица, у којима смо и он и ја тресли мреже. Лукић је имао осећај за гол, био брз на кратком простору, знао да побегне кад треба. Било би ми лакше и боље за тим да се није повредио, много би ми помагао. Али, и тандем са Илијом Ивићем био је доста убојит. И он је квалитетно одиграо ту сезону.

Да ли би тај тим црвено-белих дуже остао на окупу да није почео рат и СР Југославији уведене санкције?

- Опште је мишљење да би Звезда успела да задржи бар 70-80 одсто тог тима. Ја бих сигурно први остао. У плану је било довођење неких играча из генерације Чилеанаца, који су исто били феноменални. У наредних пет година били бисмо апсолутно конкурентни, сваке сезоне били у финалу или близу. Тај рат је, нажалост, све покварио. Вероватно и клуб више није имао финансијских прилива. Целе сезоне били смо домаћини у Европи ван Београда и тешко је водити Звезду у таквој ситуацији. Постало је због тога логично да вреднији играчи напусте Маракану. Да се све то није десило, сигуран сам да бисмо задржали најбоље, јер није било потребе да мењамо средину.

Жалите ли што нисте играли за Звезду против Милана 1988? Били сте у војсци. Дејана Савићевића су пустили, вас нису. Вероватно сте гледали те две утакмице у касарни у Нишу?

- Свакако да ми је било криво. Једноставно, упао сам у строжију касарну, у Нишу. После сам чуо приче да је командир био партизановац... Био сам добар  војник, нисам правио проблеме и није било разлога да ме не пусте. Али, нису хтели. Гледао сам мечеве на ТВ. Звезда је одиграла два одлична меча, поготово Пикси у првом сусрету у Милану. Била је то можда најбоља генерација у историји Милана, са тренером Аригом Сакијем, холандским триом Гулит-Ван Бастен-Рајкард, феноменалном одбраном - Тасоти, Костакурта, Барези, Малдини. Звезда је још тада показивала знакове да полако ствара тим који ће бити страх и трепет у Европи, што се показало у наредне три године.

Каква су вам сећања на дуеле Интера и Милана? Дејо је био на супротној страни од вас.

- Нисам имао среће као Дејан, мада је он без дилеме био феноменалан играч. Апсолутно је било глупо што га је Капело на годину, годину и по зезао, он се био нервирао као и ја. Његова срећа била је што је био у много бољој екипи. Интер је био слаб, проблематичан, није имао играче попут Милана и мени је било још теже. Наишао сам на те њихове препреке, после је долазило мало и до свађа, све је лоше почело. Са Савићевићем сам, можда, једном или двапут био на супротној страни, често сам седео на клупи. Дејан је после имао подршку председника Берлусконија, добио је више шанси и узвратио одличним играма. Сви који играју фудбал знају да ако не играш две године редовно, као ја у Интеру,  онда губиш полако форму и тонус. Почеле су и повреде, једноставно се све завршило негативно.

Звезда је играла са Миланом 2006. у плеј-офу за Лигу шампиона и 2021 у шеснаестини финала Лиге Европе. Може ли сад да буде боље среће и не изгуби?

- Гледао сам тај реванш 2006. на Маракани, стрелци за Милан били су Инзаги и Седорф. И тај Милан је био јачи од Звезде, али је Звезда одиграла одлично на Маракани. Смањила је на 1:2, показала карактер. Много тога се променило, посебно у источно-европском фудбалу. Екипе са Истока нису могле да задржавају најбоље играче, веома су рано морали да иду из клуба и онда је тешко направити јак тим који ће конкурисати најбољима као што је било у наше време. Милан је поново фаворит, игра код куће. Фудбал је интересантан што се много пута дешавају изненађења. Верујем да је Звезда нешто научила из  свих грешака на гостовањима Интеру и Монаку. На оба меча црвено-бели су одиграли изузетно добро прво полувреме, онда у наставку грешкама које не смеју да се праве губили са високим резултатом. Надамо се да ће на Сан Сиру бити све другачије и много боље.

Јесте ли били одушевљени Звездином игром и победом против Штутгарта?

- Ко не би био одушевљен. Случајно сам гледао утакмице немачког клуба са Јувентусом и Реалом. У Торину је Штутгарт победио, а у Мадриду није требало да изгуби. Мало ко се надао да ће Звезда да победи, а камоли да разбити ривала са пет голова у мрежи. Наш тим је играо паметно, у другом полувремену је остављао простор Немцима и „убио” их  на контре.

Како би Звезда требало да игра на Сан Сиру?

- Не треба много да се филозофира. Неопходно је чувати простор испред гола, у средини бити што гушћи и пробати са брзим играчима, а имамо их, направити шансу и покушати доћи до доброг резултата.

Како вам делују Росонери ове сезоне, слабији су од Интера?

- Милан се мучи већ дуже време да устали екипу, бо је првак пре две године, веома је нестабилан. Зна да одигра фантастично као на Сантјаго Бернабеуу, кад је разбио Реала. Италијански тим има Леаа,  најопаснијег играча, као и још неке, мора се пазити  на њих.

Може ли Звезда да прође у нокаут фазу Лиге шампиона?

- Незахвално је прогнозирати. Много екипа, чак и јаких, је лоше кренуо, бориће се свим силама да дођу до 16 најбољих. Систем је направљен тако да човек не може да се снађе. Не допада ми се. Неће бити лако. Звезда је у том крему, треба да буде задовољна и да расте сваке године. Добри резултати ће сигурно доћи, само нека се овако настави – учинио је све да охрабри наследнике у црвено-белом дресу легендарни нападач, синоним за голове, играч чији су лик навијачи у суботу истакли на застави са подигнутим пехаром Интерконтиненталног купа.