Пун сјај најбржег српског играча

Нема тог човека у српском фудбалу који барем једном није рекао за Немању Радоњића да би био играч за две-три класе бољи само да је на време успео да смири „бубице у глави” и да му лопта буде главни фокус. Често уме брзоного крило да плеше са њом на терену, противнике доводи до лудила, а Делије баца у транс. Памте црвено-бели навијачи голове против Краснодара, БАТЕ Борисова, Спартака из Трнаве... По повратку су ствари биле другачије, пошто Радоњић није добијао много минута у Мајорки, док је у претходном тиму имао велики број проблема. Управо је у Торину показивао шта уме и да има квалитет да се носи са играчима у Серији А. Ипак, и на Чизми је до изражаја дошао његов несташлук, те је тренер Иван Јурић са њим имао велике потешкоће и до разлаза је морало доћи.

Није ни Немањин долазак на Маракану био сјајан. Дочекан је са великим овацијама у смирај прелазног рока, звездаши су од њега очекивали игре које је пружао током почетка успона српског шампиона на међународној сцени. Требало је Радоњићу времена да се физички спреми, број прескочених утакмица оставио је трага на њему, па је стручни штаб стрпљиво чекао повратак броја 49. Таман кад је ухватио залет поново се повредио, било је многих коментара, али он није очајавао, па се чини да је за време новембарске паузе разбистрио главу и одлучио да се максимално посвети повратку на терен.

Штутгарт је била за њега утакмица из снова. Иако је ушао у другом полувремену, само пола сата било му је довољно да покаже од каквог је кова и да су фудбалски теоретичари некада у праву кад кажу да је могао да има врхунску каријеру. Заузео је „ниски старт” на левом боку, сачекао идеалан пас Радета Крунића и кренуо да шпарта ка голу Немаца. Завршница је била у маниру врсних голгетера за делиријум на Маракани.

Није Радоњић стао, хтео је да покаже колико је жељан игре и да је спреман да засија у пуном сјају. У последњим минутима утакмице добио је лопту, дриблингом избацио чувара и још једном затресао мрежу. Могли су многи да кажу то је само један меч, али је у среду на „Сан Сиру” показао да ништа није била случајност и да је одлучан у томе да буде једна од главних ведета у тиму Владана Милојевића. Само седам минута му је било потребно да Италијане подсети на период кад је играо у Серији А, али и да стави до знања да уме, али и да је могао много боље у периоду проведеном на Чизми. Одузео је лопту Фофани, имао опцију да шутира или упосли саиграча и одлучио се за ударац који је био неодбрањив за голмана Мањана. У наставку сусрета је луцидним потезима указивао на то да ужива на терену, стално се нудио саиграчима и имао још прилика да угрози гол Росонера.

Уколико Радоњић буде наставио са оваквим партијама и остане на Маракани следеће сезоне, Звезда може да добије сјајно крило које ће моћи у Лиги шампиона да претрчава све бекове најбољих клубова Европе. Ипак, остаје да се види да ли је спреман да направи искорак у каријери.