Баланс – кључ свега

Резултати, успех, породичне вредности и инспиративне животне приче нераскидива су веза у породици Стојачић. Стефан и Страхиња кренули су путем оца Зорана и остварили своје жеље и амбиције.

О одрастању, васпитању, сазревању и успесима причали су Зоран Стојачић, инжењер архитектуре, некадашњи кошаркаш и отац светских првака, као и Страхиња, светски и европски првак и троструки најбољи играч света у баскету 3x3, на панелу „Путем шампиона” у оквиру фондације Новак Ђоковић.

Не постоје веће задовољство и понос кад деца постану успешнија од родитеља.

– Рано сам постао отац, нисам ни завршио факултет кад се први син родио. Лагао бих кад бих рекао да нисам прижељкивао да се баве спортом. Поред куће смо имали терене, они су одрастали у Арени, у другој кући, где сам ја дуго играо. Бавили су се многим спортовима, али су одрасли у таквом окружењу где се увек причало о кошарци. Често се догоди да деца крену тим путем - истакао је Зоран, Страхињин тата.

Његов брат имао је друга интересовања, али није наставио тим путем.

– Стефан је био озбиљан шахиста, али је престао да игра негде је имао десет година.

Стефан је имао другачији пут у спорту.

– Он је уписао и завршио факултет, а врло рано је уписао математичку школу. Играо је веома добро за Војводину, али у кошаркашком клубу. Пред крај факултета је одлучио да се врати и да одигра неколико утакмица. У међувремену, прикључио се Страхињи у 3x3. Играли су и ове сезоне заједно, имао је повреду, али и поред тога био је веома успешан. Страхиња је успео да заврши школу, а да ли ће бити добар адвокат, не знам. Једноставно, битна је посвећеност и није реално бити успешан на оба поља ако доста тренираш или поготово кад професионално играш.

Професионални спорт захтева огромна одрицања?

– Није могуће студирати и тренирати два пута дневно. Није било могуће ни кад сам ја играо. Данашњи ниво професионалног спорта то тек не дозвољава. Наравно, не значи да појединац треба да запусти своје академско образовање.

Не постоји права мера колико родитељ треба да се умеша кад његово дете почне да тренира или игра, поготово ако родитељ и нема искуства у том спорту.

– Хирургу је веома тешко да гледа како му дете оперише. То је само један пример. Или виолинисти кад слуша дете, немогуће је не реаговати. Кад нешто видим или приметим увек кажем и напоменем, јер сам се бавио спортом двадесет година. Често се догађа кад се чујемо после утакмице да прокоментаришем детаљ и углавном је то нека критика. Има много позитивних ствари, али то себи дозволим. Колико год да имате добру немару ваша реакција неће изазвати ништа позитивно. Нисам тако реаговао, поготово не у току тренинга. У савременом спорту се то данас дешава веома често.

У том погледу слично размишља и Страхиња.

– Да, родитељи не треба да се мешају, јер су ауторитет и увек ће послушати оца или мајку него тренера.

Страхиња ужива у популарности свог посла.

– Наш спорт још није на нивоу на ком желимо, његова будућност тек долази. Иако је  3x3 у експанзији, много брже се развија. Тешко је бити део овог спорта,  нешто слично као тенис. Стално путујемо, у покрету смо, са једног на други континент. Имамо само месец дана паузе.

У току професионалне каријере приоритети се мењају, Страхиња је свестан тога.

– Тешко је балансирати и морате да имате одрицања. Кад сам код куће увек желим да проводим што квалитетније време са децом.

Страхиња би волео да се 3x3 још више развија у Србији.

– Овде има много турнира, али нису вишег ранга, тако да смо морали доста да  играмо у иностранству.

Да ли је отац утицао на Вас?

– Сигурно да јесте. Био је строг поготово на почетку, у основној и средњој школи. Много сам се тражио, чак сам у једном тренутку престао да тренирам, негде око четрнаест године. Важно је било да завршим школу, али сам више играо кошарку него што сам учио. Нисам осећао притисак, ни од оца, мајке, брата. Уз сугестију родитеља свако дете доноси одлуку на крају.

Пут до успеха је тежак, најбоље знају они који су прошли кроз то.

– Често родитељи гледају најлепшу страну спорта. Успех, резултати и зарада. Кад се то не догоди настају проблеми. Најбитније је да волиш спорт, то је најбоља мотивација. Само на тај начин можеш да наставиш каријеру, а да си достигао одређени ниво образовања.

Шта после каријере?

– Остаћу у баскету. Стекао сам име и надам се да ће се отворити нека прилика. Не знам да ли ће то бити тренерски посао. Желим да растем уз овај спорт и да помогнем да постане још већи.