Rezultati, uspeh, porodične vrednosti i inspirativne životne priče neraskidiva su veza u porodici Stojačić. Stefan i Strahinja krenuli su putem oca Zorana i ostvarili svoje želje i ambicije.
O odrastanju, vaspitanju, sazrevanju i uspesima pričali su Zoran Stojačić, inženjer arhitekture, nekadašnji košarkaš i otac svetskih prvaka, kao i Strahinja, svetski i evropski prvak i trostruki najbolji igrač sveta u basketu 3x3, na panelu „Putem šampiona” u okviru fondacije Novak Đoković.
Ne postoje veće zadovoljstvo i ponos kad deca postanu uspešnija od roditelja.
– Rano sam postao otac, nisam ni završio fakultet kad se prvi sin rodio. Lagao bih kad bih rekao da nisam priželjkivao da se bave sportom. Pored kuće smo imali terene, oni su odrastali u Areni, u drugoj kući, gde sam ja dugo igrao. Bavili su se mnogim sportovima, ali su odrasli u takvom okruženju gde se uvek pričalo o košarci. Često se dogodi da deca krenu tim putem - istakao je Zoran, Strahinjin tata.
Njegov brat imao je druga interesovanja, ali nije nastavio tim putem.
– Stefan je bio ozbiljan šahista, ali je prestao da igra negde je imao deset godina.
Stefan je imao drugačiji put u sportu.
– On je upisao i završio fakultet, a vrlo rano je upisao matematičku školu. Igrao je veoma dobro za Vojvodinu, ali u košarkaškom klubu. Pred kraj fakulteta je odlučio da se vrati i da odigra nekoliko utakmica. U međuvremenu, priključio se Strahinji u 3x3. Igrali su i ove sezone zajedno, imao je povredu, ali i pored toga bio je veoma uspešan. Strahinja je uspeo da završi školu, a da li će biti dobar advokat, ne znam. Jednostavno, bitna je posvećenost i nije realno biti uspešan na oba polja ako dosta treniraš ili pogotovo kad profesionalno igraš.
Profesionalni sport zahteva ogromna odricanja?
– Nije moguće studirati i trenirati dva puta dnevno. Nije bilo moguće ni kad sam ja igrao. Današnji nivo profesionalnog sporta to tek ne dozvoljava. Naravno, ne znači da pojedinac treba da zapusti svoje akademsko obrazovanje.
Ne postoji prava mera koliko roditelj treba da se umeša kad njegovo dete počne da trenira ili igra, pogotovo ako roditelj i nema iskustva u tom sportu.
– Hirurgu je veoma teško da gleda kako mu dete operiše. To je samo jedan primer. Ili violinisti kad sluša dete, nemoguće je ne reagovati. Kad nešto vidim ili primetim uvek kažem i napomenem, jer sam se bavio sportom dvadeset godina. Često se događa kad se čujemo posle utakmice da prokomentarišem detalj i uglavnom je to neka kritika. Ima mnogo pozitivnih stvari, ali to sebi dozvolim. Koliko god da imate dobru nemaru vaša reakcija neće izazvati ništa pozitivno. Nisam tako reagovao, pogotovo ne u toku treninga. U savremenom sportu se to danas dešava veoma često.
U tom pogledu slično razmišlja i Strahinja.
– Da, roditelji ne treba da se mešaju, jer su autoritet i uvek će poslušati oca ili majku nego trenera.
Strahinja uživa u popularnosti svog posla.
– Naš sport još nije na nivou na kom želimo, njegova budućnost tek dolazi. Iako je 3x3 u ekspanziji, mnogo brže se razvija. Teško je biti deo ovog sporta, nešto slično kao tenis. Stalno putujemo, u pokretu smo, sa jednog na drugi kontinent. Imamo samo mesec dana pauze.
U toku profesionalne karijere prioriteti se menjaju, Strahinja je svestan toga.
– Teško je balansirati i morate da imate odricanja. Kad sam kod kuće uvek želim da provodim što kvalitetnije vreme sa decom.
Strahinja bi voleo da se 3x3 još više razvija u Srbiji.
– Ovde ima mnogo turnira, ali nisu višeg ranga, tako da smo morali dosta da igramo u inostranstvu.
Da li je otac uticao na Vas?
– Sigurno da jeste. Bio je strog pogotovo na početku, u osnovnoj i srednjoj školi. Mnogo sam se tražio, čak sam u jednom trenutku prestao da treniram, negde oko četrnaest godine. Važno je bilo da završim školu, ali sam više igrao košarku nego što sam učio. Nisam osećao pritisak, ni od oca, majke, brata. Uz sugestiju roditelja svako dete donosi odluku na kraju.
Put do uspeha je težak, najbolje znaju oni koji su prošli kroz to.
– Često roditelji gledaju najlepšu stranu sporta. Uspeh, rezultati i zarada. Kad se to ne dogodi nastaju problemi. Najbitnije je da voliš sport, to je najbolja motivacija. Samo na taj način možeš da nastaviš karijeru, a da si dostigao određeni nivo obrazovanja.
Šta posle karijere?
– Ostaću u basketu. Stekao sam ime i nadam se da će se otvoriti neka prilika. Ne znam da li će to biti trenerski posao. Želim da rastem uz ovaj sport i da pomognem da postane još veći.
NOVAK IZ DRUGE PLANETE
Novakova životna i sportska priča je neuporediva.
– Na tribini smo čoveka koji je najbolji u svom poslu. Novak je uradio nešto nemoguće. Sport i tenis je podigao na jedan neverovatan nivo. Individualni sport je drugačiji. Uvek savetujem roditelje da prvo upoznaju dete sa ekipnim sportom, to je bolje za odrastanje i sazrevanje. Timska igra je mnogo značajnije u dečjem uzrastu. Kad osetiš vetar u leđa od saigrača treba da znaš kako to da ispoštuješ.
UVEK PRIMER DECI
Strahinja vodi računa o ponašanju na terenu i van njega.
– Nisam znao da imam uticaj na decu sve do Igara u Parizu. O tome sam pričao i sa Novakom. Zapitao sam se da li radim sve kako treba jer me deca gledaju i uče od mene. Naš zadatak je da budemo pristojni i kulturni - istakao je Strahinja.
STRAHINjA HRABRIJI, STEFAN INTELEKTUALAC
Iako su braća, Stefan i Strahinja su različiti.
– Stefan je stariji, ali je Strahinja više odrastao na ulici. Njega prati hrabrost od početka, a Stefan je šahista i intelektualac - istakao je Zoran.
DRUŠTVO ISPRED TEHNOLOGIJE
Deca danas se ne druže kao prethodne generacije.
– Mnogo više smo proveli na ulici, ali bilo je drugačije. Danas deca razmišljaju ko kakav telefon ima i ne druže se mnogo na ulici - dodao je Strahinja.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
