Драгољуб Беквалац био је играч дефанзивних задатака у више клубова, а често је погађао противничку мрежу. Наглашава да му је прелепо било у Приједору у периоду кад је носио дрес Рудар Љубије. Жали што је био спречен да постане шампион са Војводином. Два пута је требало да постане тренер Црвене звезде, једном Партизана, али до тога никада није дошло.
Рођен је 14. јула 1952. у Приштини, Драгољуб Беквалац се као играч и тренер винуо у спортске висине. И остао је светла тачка фудбалског спорта
Недавно је имао оперативни захват. Надајмо се да је сада све у најбољем реду.
- Па, у овим годинама никада не може бити све у најбољем реду. Међутим, оно што је било критично је урађено. Кук је сређан и ево ме поново на ногама – каже Беквалац.
Дечак из Приштине играо је за јуниоре Војводине, стигао је из јужне у северну српску покрајину.
- Мој отац је из Каћа, али је био војно лице. Службовао је у Мостару и тамо је рођен мој брат 1950. Онда је добио прекоманду у Приштину где сам ја рођен. Од 1957. кратко смо живели у Лесковцу, тачније две године, затим дошли у Нови Сад. Дакле, од осме године сам у српској Атини. Прошао сам све селекције Војводине.
Играо је Драгољуб у Радничком из Сомбора. Има чари, лепоте, свега у том Сомбору.
- Сомбор је посебна прича. Ишао сам четири године у учитељску школу у Сремским Карловцима. Изгубио сам право да играм за јуниоре Војводине. Вујадин Бошков је видео перспективу у мени, није желео олако да ме изгуби, па ме уступио сомборском Радничком. Тамо сам једино могао да будем, јер сам био пета година учитељске школе. Играли смо једне сезоне у Војвођанској лиги, па ушли у Другу. Онда сам се вратио у Нови Сад. У међувремену сам се оженио и добио дете, вратио се у међу Канаринце, где сам провео четири године.
Словио је за дефанзивца, али мало је примера попут његовог да је тако често погађао противничку мрежу.
- Познато је било да сам одлично играо главом. Ишао сам на прекиде, код извођења корнера, често сам изводио пенале и слободне ударце. Сваке године је одређени број голова био „резервисан за мене”.
- Нормално да је сваком дечаку из Новог Сада циљ да игра за Војводину. Био сам приморан да одем из тог града због школовања. Тада је било тешко из јуниора прећи у сениорски тим. Издвајају се Славко Личинар и Васа Рутоњски, који су маестрално одиграли шест или седам сезона. Кад сам се вратио у Војводину они су одлазили у САД да играју мали фудбал. Било је предивно бити капитен у свом клубу и граду. Тада је политика клуба била другачија, доведен је један од најбољих штопера Југославије Мехо Карамехмедовић из Вележа. Сада би Терзић упарио Беквалца и Рутоњског, али Вујке се тада одлучио за искуснијег играча. У то време се из земље није могло пре 28. године живота, али сада наша деца са 14 или 15 година су продати, уз менаџерисање својих родитеља.
Две године Драгољуб је играо за Рудар Љубију.
- И то време ми је донело пријатељство, другарство... Тада је тренер Зубановић преко Манета Радиновића чуо да немам препрека да дођем у Љубију. Понудили су ми одличне услове. Стигао сам на Козару, обукао три шушкавца, стесао се 10 килограма. Остали смо у другој лиги. Тамо су дивни људи, добри другари. Није се гледало ко је и шта је, важно је да је човек. За Приједор ме вежу дивне успомене. Тамо живи диван народ који ће заувек остати у мом срцу.
Као тренер водио је више клубова у Србији, пре свих Војводину и ОФК Београд. Био је тренер Сутјеске из Никшића, радио је у Северној Македонији, Бугарској, Мађарској. Са Работничким је освојио дуплу круну 2008.
- Увек се најдуже и најпосебније памте успеси. Мене су позивали кад је требало спашавати неког. Имао сам шансу у Работничком, освојио дуплу круну, први пут у историји, срушили смо шест националних рекорда. У Војводини сам четири пута био тренер, једном директор. Сећам се да сам од покојног Бате Буторовића добио позив да дођем. Циљ је био да Војводина буде шампион. Покојни брат ме наговарао да останем у Работничком. Одбио сам боговске услове, повукла ме љубав према Војводини. Одрадио сам осам кола. Били смо на другом месту, али неком из клуба није се свидела моја самосталност у раду. Нажалост, против ОФК Београда смо водили са 1:0, имали играча више, имали два пенала, а изгубили смо са 2:1. Након тог меча сам смењен. Ако нешто памтим лоше, онда је то та утакмица. Мене је бивши директор Војводине звао да заменим једног играча, не игра пуним капацитетом. Мој саиграч из Бачке Тополе, покојни Кривокапић, звао је мог брата у 15. минуту и рекао: „Продали су твог брата”. Тако сам напустио Војводину. Имали смо прилику да будемо шампиони, сјајне играче Јовановића, Красића, Тадића... Схватио сам тада да у животу није све бајно – закључио је Беквалац.
У ЗВЕЗДУ САМ МОГАО ТРИ ПУТА, У ПАРТИЗАН ЈЕДНОМ
Драгољуб Беквалац је у таквим је годинама да још може много дати фудбалу. Његово искуство је драгоцено. Има ли понуда неког од клубова из Србије, можда иностранства?
- Људи попут мене у професији су јако цењени у иностранству. Неке колеге ми говоре да бих ја много значио у неком иностраном клубу. Овде сам имао неколико понуда, али кад нешто радиш и не радиш са љубављу – нема ништа! Радио сам 30 година, правио добре резултате, успехе и спортисте и са радошћу ишао на тренинг и са тренинга кући. Одем да погледам неко дете на утакмицама. Војводина, Нови Сад и Кабел су клубови који ми никад неће изаћи из срца. Драги су ми Црвена звезда и Партизан. Са Звездом сам три пута, а са Партизаном једном био близу договора да постанем тренер. Међутим, одређене више силе квариле су договор, па нисам имао част и прилику да водим наше највеће клубове.
У ТЕТЕКСУ ДРУГИ СТРЕЛАЦ ЛИГЕ
И у Тетексу међу најстандарднијим, са честом улогом голгетера.
- У клубу из Тетова сам био други стрелац лиге. Извео сам девет једанаестераца и постигао четири гола из игре. Морача је био најефикаснији, а ја сам са 13 голова био други стрелац екипе.
Уследио је повратак у Нови Сад, па три дивне године у Војводини, а значајан траг оставио је и у АИК-у из Бачке Тополе.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
