Dragoljub Bekvalac bio je igrač defanzivnih zadataka u više klubova, a često je pogađao protivničku mrežu. Naglašava da mu je prelepo bilo u Prijedoru u periodu kad je nosio dres Rudar Ljubije. Žali što je bio sprečen da postane šampion sa Vojvodinom. Dva puta je trebalo da postane trener Crvene zvezde, jednom Partizana, ali do toga nikada nije došlo.
Rođen je 14. jula 1952. u Prištini, Dragoljub Bekvalac se kao igrač i trener vinuo u sportske visine. I ostao je svetla tačka fudbalskog sporta
Nedavno je imao operativni zahvat. Nadajmo se da je sada sve u najboljem redu.
- Pa, u ovim godinama nikada ne može biti sve u najboljem redu. Međutim, ono što je bilo kritično je urađeno. Kuk je sređan i evo me ponovo na nogama – kaže Bekvalac.
Dečak iz Prištine igrao je za juniore Vojvodine, stigao je iz južne u severnu srpsku pokrajinu.
- Moj otac je iz Kaća, ali je bio vojno lice. Službovao je u Mostaru i tamo je rođen moj brat 1950. Onda je dobio prekomandu u Prištinu gde sam ja rođen. Od 1957. kratko smo živeli u Leskovcu, tačnije dve godine, zatim došli u Novi Sad. Dakle, od osme godine sam u srpskoj Atini. Prošao sam sve selekcije Vojvodine.
Igrao je Dragoljub u Radničkom iz Sombora. Ima čari, lepote, svega u tom Somboru.
- Sombor je posebna priča. Išao sam četiri godine u učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima. Izgubio sam pravo da igram za juniore Vojvodine. Vujadin Boškov je video perspektivu u meni, nije želeo olako da me izgubi, pa me ustupio somborskom Radničkom. Tamo sam jedino mogao da budem, jer sam bio peta godina učiteljske škole. Igrali smo jedne sezone u Vojvođanskoj ligi, pa ušli u Drugu. Onda sam se vratio u Novi Sad. U međuvremenu sam se oženio i dobio dete, vratio se u među Kanarince, gde sam proveo četiri godine.
Slovio je za defanzivca, ali malo je primera poput njegovog da je tako često pogađao protivničku mrežu.
- Poznato je bilo da sam odlično igrao glavom. Išao sam na prekide, kod izvođenja kornera, često sam izvodio penale i slobodne udarce. Svake godine je određeni broj golova bio „rezervisan za mene”.
- Normalno da je svakom dečaku iz Novog Sada cilj da igra za Vojvodinu. Bio sam primoran da odem iz tog grada zbog školovanja. Tada je bilo teško iz juniora preći u seniorski tim. Izdvajaju se Slavko Ličinar i Vasa Rutonjski, koji su maestralno odigrali šest ili sedam sezona. Kad sam se vratio u Vojvodinu oni su odlazili u SAD da igraju mali fudbal. Bilo je predivno biti kapiten u svom klubu i gradu. Tada je politika kluba bila drugačija, doveden je jedan od najboljih štopera Jugoslavije Meho Karamehmedović iz Veleža. Sada bi Terzić upario Bekvalca i Rutonjskog, ali Vujke se tada odlučio za iskusnijeg igrača. U to vreme se iz zemlje nije moglo pre 28. godine života, ali sada naša deca sa 14 ili 15 godina su prodati, uz menadžerisanje svojih roditelja.
Dve godine Dragoljub je igrao za Rudar Ljubiju.
- I to vreme mi je donelo prijateljstvo, drugarstvo... Tada je trener Zubanović preko Maneta Radinovića čuo da nemam prepreka da dođem u Ljubiju. Ponudili su mi odlične uslove. Stigao sam na Kozaru, obukao tri šuškavca, stesao se 10 kilograma. Ostali smo u drugoj ligi. Tamo su divni ljudi, dobri drugari. Nije se gledalo ko je i šta je, važno je da je čovek. Za Prijedor me vežu divne uspomene. Tamo živi divan narod koji će zauvek ostati u mom srcu.
Kao trener vodio je više klubova u Srbiji, pre svih Vojvodinu i OFK Beograd. Bio je trener Sutjeske iz Nikšića, radio je u Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Mađarskoj. Sa Rabotničkim je osvojio duplu krunu 2008.
- Uvek se najduže i najposebnije pamte uspesi. Mene su pozivali kad je trebalo spašavati nekog. Imao sam šansu u Rabotničkom, osvojio duplu krunu, prvi put u istoriji, srušili smo šest nacionalnih rekorda. U Vojvodini sam četiri puta bio trener, jednom direktor. Sećam se da sam od pokojnog Bate Butorovića dobio poziv da dođem. Cilj je bio da Vojvodina bude šampion. Pokojni brat me nagovarao da ostanem u Rabotničkom. Odbio sam bogovske uslove, povukla me ljubav prema Vojvodini. Odradio sam osam kola. Bili smo na drugom mestu, ali nekom iz kluba nije se svidela moja samostalnost u radu. Nažalost, protiv OFK Beograda smo vodili sa 1:0, imali igrača više, imali dva penala, a izgubili smo sa 2:1. Nakon tog meča sam smenjen. Ako nešto pamtim loše, onda je to ta utakmica. Mene je bivši direktor Vojvodine zvao da zamenim jednog igrača, ne igra punim kapacitetom. Moj saigrač iz Bačke Topole, pokojni Krivokapić, zvao je mog brata u 15. minutu i rekao: „Prodali su tvog brata”. Tako sam napustio Vojvodinu. Imali smo priliku da budemo šampioni, sjajne igrače Jovanovića, Krasića, Tadića... Shvatio sam tada da u životu nije sve bajno – zaključio je Bekvalac.
U ZVEZDU SAM MOGAO TRI PUTA, U PARTIZAN JEDNOM
Dragoljub Bekvalac je u takvim je godinama da još može mnogo dati fudbalu. Njegovo iskustvo je dragoceno. Ima li ponuda nekog od klubova iz Srbije, možda inostranstva?
- Ljudi poput mene u profesiji su jako cenjeni u inostranstvu. Neke kolege mi govore da bih ja mnogo značio u nekom inostranom klubu. Ovde sam imao nekoliko ponuda, ali kad nešto radiš i ne radiš sa ljubavlju – nema ništa! Radio sam 30 godina, pravio dobre rezultate, uspehe i sportiste i sa radošću išao na trening i sa treninga kući. Odem da pogledam neko dete na utakmicama. Vojvodina, Novi Sad i Kabel su klubovi koji mi nikad neće izaći iz srca. Dragi su mi Crvena zvezda i Partizan. Sa Zvezdom sam tri puta, a sa Partizanom jednom bio blizu dogovora da postanem trener. Međutim, određene više sile kvarile su dogovor, pa nisam imao čast i priliku da vodim naše najveće klubove.
U TETEKSU DRUGI STRELAC LIGE
I u Teteksu među najstandardnijim, sa čestom ulogom golgetera.
- U klubu iz Tetova sam bio drugi strelac lige. Izveo sam devet jedanaesteraca i postigao četiri gola iz igre. Morača je bio najefikasniji, a ja sam sa 13 golova bio drugi strelac ekipe.
Usledio je povratak u Novi Sad, pa tri divne godine u Vojvodini, a značajan trag ostavio je i u AIK-u iz Bačke Topole.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
