ФУДБАЛСКИ СПОМЕНАР - Пешице ка звезданом сјају

Бранимир Вратњан (87), некадашњи фудбалер Пролетера из Зрењанина, Новог Сада, Црвене звезде, Ријеке, и Холанд спорта, прославиће 5. јануара 2025. године 87. рођендан... Срели смо се у Новом Саду где Брана живи.

Аутобиографска прича, пропраћена је фотографијама из његове архиве:

- Рођен сам 5. јануара 1938. у Бачком Петровом Селу (општина Бечеј) у топлом дому просветних радника - мојих родитеља. Кад сам имао 6 година мајка ми је од старих чарапа направила лопту "крпењачу" коју сам са својим друговима из улице гањао по прашини док год се не поцепа, а потом би моја мајка Милосава направила нову и тако у круг.

Шта се даље догађало?

- Кад сам имао 11 година, 1949, стигла је вест да у суседно село Мол, удаљено 8 километара од мог, из Београда, долази велика Црвена звезда. Сви моји другови, старији и млађи, онако чопоративно и боси, пешице, кренули смо кроз прашину и сеоске путеве на утакмицу. Тих осам километара нисмо ни осетили, јер смо читаву ноћ сањали да изблиза видимо праве фудбалере, а предводници те славне генерације Звезде, из тог периода, били су легендарни Рајко Митић и голмански див у рукавицама Срђан Мркушић. Те живе слике ми и данас сјаје пред очима. Моје дечачко срце је још тада почело да куца за Црвену звезду. Ни у сну нисам веровао да ћу једног дана обући њен дрес, постићи гол у победи против славног Наполија и бити актер првог Дербија, који је преносила телевизија.

Како је даље текао ваш пут ка великим светлима Црвене звезде?

- Морао сам ићи заобилазним и дуготрајећим путевима. Моји родитељи су се 1951. године из Бачког Петровог Села преселили у Белу Цркву где сам у локалном БАК-у, већ са 16 година заиграо за први тим, а тренер ми је био, између осталих и славни Момчило Мома Ђокић, најмлађи фудбалер Југославије са првог Светског првенства „Монтевидео 1930“.

Потом сте стигли у Пролетер из Зрењанина...

- Био је то други заобилазни корак, ка светлостима велике Црвене звезде, који је трајао пуне четири године колико сам остао у Зрењанину, где сам играо заједно са ненадмашним Миланом Галићем, који је касније прешао у Партизан. Он је био муња од играча. Права стрела.

Како прича следи даље?

- Била је 1960. година и мој трећи и најдужи корак ка дечачким сновима. Фудбалски маг Хуго Рушевљанин је стигао у Зрењанин и одвео ме у Нови Сад. То слободно могу рећи, Хуго је био фудбалски Ајнштајн. Па он ни ноћу, а камоли дању, није спавао. Стално нам је нешто цртао и објашњавао како да се на терену крећемо и због чега. Биле су то "златне године" популарних новосадских Канаринаца и просто смо почетком тих шездесетих година били страх и трепет готово за све клубове тадашње Прве лиге. Пред нама су падали Црвена звезда, Партизан, Динамо, Војводина...

Како сте те 1965. године коначно, тек у својој 27. години живота, прешли у Црвену звезду?

- Једног дана, после силаска са сцене новосадских Канаринаца Хуго ми каже: „Брано, идеш у Црвену звезду. Клуб ће за тебе добити неке паре, којима ћемо покрити све трошкове за воду, струју, дугове за плате играчима и друге режије”. И ето мене, лета 1965. коначно у Звезди за коју сам одиграо 98 утакмица, а нормално да ми је најдража, осим дербија она кад сам, на центаршут, тада, млађаног Драгана Џајића, главом затресао мрежу славног Наполија (24.03.1966.), у оквиру Средњоевропског купа у победи у Београду од 2:0. У Италији је било 2:1. за Наполи и Звезда је отишла даље.

После Црвене звезде Бранимир Вратњан је, једно кратко време, играо у Холандији и у Ријеци. Живе слике сећања чува у себи и дели са својим најближима.  Остварен је у свему: као супруг, отац, деда и прадеда.

Срећну Нову 2025. годину је пожелео свима, а ми њему исто и срећан 87. рођендан.