FUDBALSKI SPOMENAR - Pešice ka zvezdanom sjaju

Branimir Vratnjan (87), nekadašnji fudbaler Proletera iz Zrenjanina, Novog Sada, Crvene zvezde, Rijeke, i Holand sporta, proslaviće 5. januara 2025. godine 87. rođendan... Sreli smo se u Novom Sadu gde Brana živi.

Autobiografska priča, propraćena je fotografijama iz njegove arhive:

- Rođen sam 5. januara 1938. u Bačkom Petrovom Selu (opština Bečej) u toplom domu prosvetnih radnika - mojih roditelja. Kad sam imao 6 godina majka mi je od starih čarapa napravila loptu "krpenjaču" koju sam sa svojim drugovima iz ulice ganjao po prašini dok god se ne pocepa, a potom bi moja majka Milosava napravila novu i tako u krug.

Šta se dalje događalo?

- Kad sam imao 11 godina, 1949, stigla je vest da u susedno selo Mol, udaljeno 8 kilometara od mog, iz Beograda, dolazi velika Crvena zvezda. Svi moji drugovi, stariji i mlađi, onako čoporativno i bosi, pešice, krenuli smo kroz prašinu i seoske puteve na utakmicu. Tih osam kilometara nismo ni osetili, jer smo čitavu noć sanjali da izbliza vidimo prave fudbalere, a predvodnici te slavne generacije Zvezde, iz tog perioda, bili su legendarni Rajko Mitić i golmanski div u rukavicama Srđan Mrkušić. Te žive slike mi i danas sjaje pred očima. Moje dečačko srce je još tada počelo da kuca za Crvenu zvezdu. Ni u snu nisam verovao da ću jednog dana obući njen dres, postići gol u pobedi protiv slavnog Napolija i biti akter prvog Derbija, koji je prenosila televizija.

Kako je dalje tekao vaš put ka velikim svetlima Crvene zvezde?

- Morao sam ići zaobilaznim i dugotrajećim putevima. Moji roditelji su se 1951. godine iz Bačkog Petrovog Sela preselili u Belu Crkvu gde sam u lokalnom BAK-u, već sa 16 godina zaigrao za prvi tim, a trener mi je bio, između ostalih i slavni Momčilo Moma Đokić, najmlađi fudbaler Jugoslavije sa prvog Svetskog prvenstva „Montevideo 1930“.

Potom ste stigli u Proleter iz Zrenjanina...

- Bio je to drugi zaobilazni korak, ka svetlostima velike Crvene zvezde, koji je trajao pune četiri godine koliko sam ostao u Zrenjaninu, gde sam igrao zajedno sa nenadmašnim Milanom Galićem, koji je kasnije prešao u Partizan. On je bio munja od igrača. Prava strela.

Kako priča sledi dalje?

- Bila je 1960. godina i moj treći i najduži korak ka dečačkim snovima. Fudbalski mag Hugo Ruševljanin je stigao u Zrenjanin i odveo me u Novi Sad. To slobodno mogu reći, Hugo je bio fudbalski Ajnštajn. Pa on ni noću, a kamoli danju, nije spavao. Stalno nam je nešto crtao i objašnjavao kako da se na terenu krećemo i zbog čega. Bile su to "zlatne godine" popularnih novosadskih Kanarinaca i prosto smo početkom tih šezdesetih godina bili strah i trepet gotovo za sve klubove tadašnje Prve lige. Pred nama su padali Crvena zvezda, Partizan, Dinamo, Vojvodina...

Kako ste te 1965. godine konačno, tek u svojoj 27. godini života, prešli u Crvenu zvezdu?

- Jednog dana, posle silaska sa scene novosadskih Kanarinaca Hugo mi kaže: „Brano, ideš u Crvenu zvezdu. Klub će za tebe dobiti neke pare, kojima ćemo pokriti sve troškove za vodu, struju, dugove za plate igračima i druge režije”. I eto mene, leta 1965. konačno u Zvezdi za koju sam odigrao 98 utakmica, a normalno da mi je najdraža, osim derbija ona kad sam, na centaršut, tada, mlađanog Dragana Džajića, glavom zatresao mrežu slavnog Napolija (24.03.1966.), u okviru Srednjoevropskog kupa u pobedi u Beogradu od 2:0. U Italiji je bilo 2:1. za Napoli i Zvezda je otišla dalje.

Posle Crvene zvezde Branimir Vratnjan je, jedno kratko vreme, igrao u Holandiji i u Rijeci. Žive slike sećanja čuva u sebi i deli sa svojim najbližima.  Ostvaren je u svemu: kao suprug, otac, deda i pradeda.

Srećnu Novu 2025. godinu je poželeo svima, a mi njemu isto i srećan 87. rođendan.