Качар: Војводина - моја љубав и дом

Гојко Качар се враћа у Војводину. Неће некадашњи репрезентативац бити поново играч, завршио је каријеру 2019, већ ће бити тренер омладинске екипе новосадског суперлигаша, потписао је уговор до 2026.

- Мој најлепши период било је играње за Војводину. То је била чиста љубав. Мој град, мој клуб, мој дом. Свака победа била је посебна за мене. Сећам се свих утакмица, голова, детаље, не заборавља се то тако лако – лепим речима Качар је потврдио колико му значи повратак у клуб са „Карађорђа”.

Качар је потписао уговор до јуна 2026. Гојко је тренерску каријеру почео 2022. у Пролетеру као асистент шефа стручног штаба, а исту улогу имао је током јесени прошле године у Младости ГАТ.

Омладинци Војводине су на шестом месту у Квалитетној лиги Србије.

Качара је јуче било лепо видети на месту успеха и где је провео детињство – СЦ „Вујадин Бошков”.

- Осећај је као да је било у прошлом животу, сећам се свега, али давно беше – уз осмех наставља причу легендарни ас новосадског клуба у разговору за сајт новосадског суперлигаша.

Гојко је прошао све омладинске селекције Војводине, три године играо је за први тим, почетком 2008. остварио је милионски трансфер у Херту, направио велика каријеру играјући још за Хамбургер, Серезо Осаку, Аугзбург и Анортиозис. Убудуће, младићи који куцају на врата првог тима биће његова обавеза.

– После разговора са председником Драгољубом Збиљићем дошли смо до тога где би и како могао да помогнем. Испунила се моја велика жеља да то буде са младим фудбалерима. Прошао сам све омладинске категорије клуба и као такав бићу пример младим играчима на њиховом фудбалском путу, да их усмерим, укажем на све проблеме које прате тај тежак прелазни период између омладинског и сениорског фудбала. То је једна од најосетљивијих фаза код свих играча.

Качар би волео да као и он играчи које ће тренирати допринесу успесима Војводине, а онда клуб заради много од њихових трансфера.

– Војводина треба да игра са што више домаћих играча, да окосница тима буду момци из наше школе. Кроз историју се показало да овде има талента и квалитета. Најбоље резултате правили смо кад смо се ослањали на нашу омладинску школу.

Школа названа по клупској легенди Илији Пантелићу има статус престижног места за сваког дечака из Српске Атине.

– Војводина је један од највећих клубова у региону и као таква, фудбалерима треба да буде част да су део клуба. Тако је било у периоду кад сам био овде, пут ме је водио по иностранству, па нисам дуго био у Војводини, ако се то променило – радићемо максимално на томе. Показаћемо свим члановима наше школе да у Војводини постоји систем, визија и да је то исправам пут за њих. Циљ је јасан - хоћемо што више младих играча да афирмишемо и спремимо за оно што их чека у првом тиму.

Качаров пут може да послужи као пример.

– На почетку нисам пружао сјајне игре, али био сам  професионалан, трудио се максимално, напредовао и сустизао првотимце, па их и престигао. Три пуне године био сам у првом тиму, а већ са 20 сам отишао у иностранство. Показаћемо да млади играчи могу да носе терет играња за Војводину. Кључна ствар у целој причи је храброст. Да се стане иза младих играча и да сви заједно будемо иза њих. Не може се од њих очекивати да одмах донесу резултат, то су јако ретки случајеви, потребно је имати стрпљења.

Кад смо код Качаревог примера, не можемо да заборавимо три гола у Хумској…

– Где где да одем прате ме та три гола против Партизана. Нажалост, нисмо победили – било је 3:3. Први гол у дресу Војводине постигао сам пред празним трибинама против Чукаричког. Милан Ђуричић је био тренер, имао је храброст и визију да пусти младе играче, понекад и на уштрб резултата. То је данас реткост, али потребно је наћи баланс. То је задатак свих нас.

Посебне емоције код Качара буде погоци и добре игре момака из Вошине академије.

– Кад млади Кокановић да гол да то буде још већа радост за све нас! Да буде пропраћеније, јер то је успех свих у клубу. Млади играчи јуре у иностранство, а… Ми имамо све мање играча у „лиги петице”. Кад сам отишао у Херту играо сам све утакмице тој првој полусезони… Ако одлазиш, потребно је да идеш где ће да играш, а не у тим годинама изгубиш сезону или две на клупи.

Иза Гојка је чак 11 сезона у Бундеслиги, шест година у великану из Хамбурга…

– Отићи у неки клуб је успех, а продужавати уговор је још већа ствар… Екипе из Бундес лиге могу да купе кога год пожеле из било ког краја света. Тешко је изборити се и опстати на том нивоу. Било је разних понуда, али срећан сам својом каријером. Што се тиче Хамбурга, он је био моја велика жеља! Армија навијача, прелеп стадион и град… Кад смо играли против њих, желео сам да то буде мој следећи клуб. Тамо сам најдуже играо, било је и успона и падова. Проблем у Хамбургеру су честе смене председника, управе, тренера, визија и система. То је један од разлога. Клуб нема константност и визију где треба да буде. Много играча се доводи, нема се стрпљења, сваки прелазни рок „хоћемо нове звезде”… Велики играчи који су носили дрес Хамбурга показали су у другим клубовима да вреде, Сон, Чупо Мотинг и други… У ХСВ-у су били добри, али било је и бољих од њих. Шест година сам провео тамо и то ми је јако леп део каријере. Навијачи су ме заволели и осећао сам се изузетно лепо у Хамбургу.

Душан Тадић и Гојко Качар на клупи Војводине у будућности? Обрадовало би то сваког навијача.

– Омладински фудбал ми је у фокусу. Нису ми амбиције везане за први тим. Што се тиче Душана, мислим да ће он сигурно да се врати у клуб. Кад и у ком својству, то зависи од њега и његових амбиција. Моји планови су везани за младе играче, желим да им буде подршка, ослонац и пример.