Матеус први дошао на зиму и исписао историју Партизана

Партизан је имао турбулентну годину у којој су га са клупе предводили чак шесторица тренера, што се никада у скоро 80 година дугој историји клуба није десило.

Игор Дуљај је почео 2024. на клупи Парног ваљка, као јесењи првак, али црно-бели се нису прославили у пролећном делу, испали из шампионске трке и клуб из Хумске се растао са некадашњих дефанзицем. Алберт Нађ је дошао на место миљеника навијача Партизана и задатак му је био да сачува другу позицију, што је на крају и успео, али уз доста мука, тек у претпоследњем колу.

Вицепрвак Србије је одлучио да окрене нови лист и доводе тренера који је у прошлости правио велике успехе у Хумској. Александар Станојевић је у првом мандату освојио две титуле и изборио пласман у групну фазу Лиге шампиона, док је у другом био на корак од титуле у веома тешкој ситуацији по гиганта из Хумске, док је Парни ваљак на европској сцени играо осмину финала Лиге конференције.

Ипак, за искусног стручњака није била трећа срећа, Партизан је елиминисан из сва три европска такмичења, из шампионске трке испао већ у августу и претрпео најубедљивији пораз од вечитог ривала на домаћем терену.

Након поменутог дуела са Црвеном звездом десиле су се корените промене, клуб су напустили Милош Вазура и Милорад Вучелић, на њихово место дошла је радна група на челу са Расимом Љајићем, Предрагом Мијатовићем и Данком Лазовићем, док су се Гробари вратили на јужну трибину.

Међутим, Партизанова „тренерска вртешка” се није зауставила. Наиме, после одласка Александра Станојевића црно-беле је против Младости из Лучана са клупе предводио Бранко Вукашиновић и тада је почела серија победа вицешампиона Србије.

У наредном колу Парни ваљак је представио петог тренера у 2024. години – Сава Милошевића и тада се чинило да је Партизан изашао из резултатске кризе и да се полако враћа на старе стазе славе. Црно-бели су имали серију победа, затим и 11 утакмица без пораза, али настао је проблем ван терена.

Наиме, некадашњи голгетер није успео да пронађе заједнички језик са члановима радне групе задужених за спортска питања – некадашњим саиграчем из репрезентације – Предрагом Мијатовићем и Данком Лазовић, па је поднео оставку на место шефа стручног штаба.

Партизан је добио и шестог тренера у овој години – Марка Јовановића. Некадашњи дефанзивац на клупи Парног ваљка забележио је учинак од три победе, реми и пораз, али дао је прилику Партизановој деци – Димитрију Јанковићу, Зорану Алиловићу, Огњену Угрешићу, Матеји Стјепановићу, Милану Рогановићу…

Међутим, Јовановић нема ПРО-лиценцу и Партизан је већ неколико седмица у потрази за новим тренером. Ближи се дан кад почетка припрема за пролећни део шампионата, али клуб из Хумске и даље нема шефа струке.

Међутим, Предраг Мијатовић је недавно изјавио да преговара са двоцифреним бројем кандидата за увек „ужарену” клупу Партизана и нема дилеме да ће вицепрвак Србије у првим данима наредне године са промовише новог шефа стручног штаба.

Није први пут да Парни ваљак мења тренера током зимске паузе, за скоро 80 година то је урадио шест пута. Црно-бели су у бившој Југославији углавном завршавали сезону са шефовима струке који су је започели, па је у Хумску на зиму нови тренер дошао тек 2002.

Наиме, Лотар Матеус је заменио Љубишу Тумбаковића, најуспешнији тренер у историји Партизана оставио је легенди немачког фудбала залиху од 10 бодова предности у односу на највећег рибала и црно-бели су сачували вођство до краја шампионске трке.

Затим, Парни ваљак је под тренерском палицом јединог фудбалера који иза себе има пет учешћа на Мондијалима изборио историјски пласман у групну фазу Лиге шампиона, победом над Њукаслом након једанаестерца на „Сент Џејмас парку”.

Ипак, Партизан није бриљирао са Матеусом на домаћој сцени, па га је током зимске паузе 2004. наследио Владимир Вермезовић. Некадашњи дефанзивац Партизана није успео да дође до трона у сезони кад је дебитовао, али зато јесте у наредној – 2004/05. Вермезовић се задржао на клупи црно-белих у првом мандату чак 640 дана, најдуже од свих тренера који су после краја јесењем дела сезоне дошли у Хумску.

Али, највише успеха од свих стручњака који су дошли на зиму имао је Славиша Јокановић. Некадашњи борбени везиста преузео је палицу од Мирослава Ђукића крајем септембра 2007. задржао се у Хумској 619 дана и са Парним ваљком освојио две дупле круне у сезонама 2007/08. и 2008/09.

Јокановић је након одласка из Партизана направио озбиљне резултате, посебно у Енглеској, где је као тренер Вотфорда и Фулама обезбедио пласман у Премијер лигу. Славиша је тренутно без ангажмана, такође, дао је велику подршку новом руководству, али мале су шансе да се испуни жеља већине навијача и да се врати у клуб у којем је имао успеха као тренер, али и као играч.

На зиму 2012. црно-бели су се захвалили Александру Станојевићу и уместо њега ангажовали Аврама Гранта. Израелац је успео да сачува предност коју му је оставио Станојевић, али на крају сезоне 2011/12. напустио је Хумску.

На крају јесењем дела шампионата 2013/14. Марко Николић је први пут именован за шефа стручног штаба партизана, тада је наследио Вука Рашовића. Ипак, миљеник Гробара у првом мандату није имао успеха као у другом, кад је донео последњу титулу и дуплу круну у Хумску.

Последњи тренер којег је Партизан ангажовао током зимске паузе био је Иван Томић. Бивши везиста био је на клупи црно-белих 220 дана и успео је да освоји Куп Србије у сезони 2015/16.