Рнић: Биће Србија опет сила

Дуго ће Момир Рнић (3. фебруар 1955.) памтити годину с којом се опраштамо. Имао је популарни Чапе три манифестације, три сећања на успехе и годинама недостижне резултате, сусрете у којима је застајала кнедла у грлу, а очи са капима чистим попут јутарње росе. Не само са својим рукометним саборцима, дружио се и са великанима из других спортова некадашње велике Југославије, кад су сви легендарни асови били плави.

У мају је био организатор и домаћин окупљања славне генерације која је у Швајцарској 1986. године, освојила планетарни шампионат, а он био вођа са капитенском траком око руке. Три дана у Зрењанину протекла су, како су рекли, као три сата, време је пролетело и на растанку је уследио договор о сусрета у 2025. Потом је, у другој половини октобра, био на чудесној и прелепој Олимпијади спортиста региона у Улцињу, код дивног човека, Павла Пеђоновића, који је све осмислио и привукао на стотине великана.

Недавно је Рукометни савез Србије обележио 75. година од оснивања, направио рођендански спектакл и дружење од којег, овај некада најтрофејнији спорт, мора да има користи за будуће дане и године. Један од моделатора био је легендарни Чапе, 217. пута репрезентативац, а ко би други.

- Памтићу 2024, за мене незаборавну - почео је Чапе причу. - Био сам са себи најдражим људима из младости, са саборцима са терена, са великанима из других спортова. Прошлост не сме да се заборави, без обзира како се држава зове данас, како се звала јуче. Култура сећања треба да постоји и мора да се „листа“ прошлост, без тога не можемо градити успешну будућност. Не кажем да ће моја генерација говорити „ја, па ја“, нисмо једини, али се искуство може пренети и најбоље из прошлости треба преузети. Јесу друга времена, али је лопта увек лопта и надметање је увек надигравање два тима. Рођенданско славље у Краун Плази било је незаборавно. Жалим само што нису сви могли да се одазову и звали су, желели да чују причу и знали су да је било предивно.

Мали предах, уздах и додатак јасан и језгровит.

- Обележавање великог јубилеја, можда је најава, дај Боже, бољих и успешних резултата, уопште, дешавања у нашем рукомету. Ово треба да буде огроман подстрек за све нас, којима је овај прелепи спорт обележио живот, за млађе и старије, за оне који воде Савез и који су то раније чинили, да заједно радимо да се рукомет врати тријумфалним стазама. Знамо сви да је тешко до медаља, али никад није ни било лако. Потенцијал смо увек имали, треба нам пуно рада и стрпљења, заједништва и посвећености и доћи ћемо до циља. Зато и причам да се мора гајити култура сећања.

Из тог сећања, кренуо је из 1980. и Олимпијских игара одржаних у Москви.

- Испраћени смо са огромним оптимизмом, новине су писале да ћемо се попети на победничко постоље, сигурно освојити медаљу. Од пет мечева у групи, изгубимо од СССР, они од Румуна, ми савладамо комшије и код истог броја бодова, останемо трећи. За пето место добију нас Шпанци (23:24) и по повратку, на сурчинском аеродрому, нико нас није примећивао, нико није прилазио, а новинари су се чешали о нас и трчали ка освајачима одличја. Тада смо, пре растанка и одласка кућама, рекли да ћемо се са сваког такмичења враћати са медаљом. Зарекли смо се и било је тако.

Знање, физика, добар рад, а изнад свега, за велика одличја треба више, а то више, Чапе издваја:

- Били смо као један. У мојој генерацији која је била попуњена играчким алама, светских вредности, нико никад није упитао зашто му је мала минутажа, зашто није више у игри, тим је био увек изнад свих. Ником никад није пало напамет да откаже припреме, долазили смо и повређени. Атмосфера, хемија, мотивација, све је било на највишем нивоу да смо у свему били заједно. Гинули смо за тим, за грб, сваки од нас имао је подршку остатка екипе. И кад се има у виду потенцијал и стручњаци који су нас водили, морали смо бити најбољи на планети.

Прослава злата са Игара остаје у сећању до краја живота.

- Били смо светски прваци, европско у наше време није играно, али су Олимпијске игре изнад свега, далеко испред свих других такмичења, како год се звали. Кад смо победили Западну Немачку (18:17) и освојили злато, на подијуму за игру, уз нас и Мајкл Џордан, заборавио сам ко нам је све честитао. Само у Олимпијском селу можеш видети најбоље на планети на једном месту и, нигде више. 

Одатле и порука наследницима да мисле на Игре 2028. и каже да шанса увек постоји.

- Спортске године се деле на олимпијске циклусе и нови је почео и никад се нада не сме губити. Имамо потенцијала, момци су добри и одишу квалитетом, нови тренер, Шпанац Раул Гонзалес, један је од најбољих на свету. Услове боље никад нисмо имали. Битно је да се вратимо на Игре, да будемо у Лос Анђелесу и кад си тамо, увек постоји шанса. Нико не иде да би учествовао, већ забележио успех, тако је било некад са нама, тако је и данас. Најјачи адут за повратак нашег рукомета на стазе успеха је пласман на Игре.

Репрезентативну каријеру завршио је на Играма у Сеулу 1988. У мечу за бронзу, Плави су савладали Мађарску (27:23). Селектор је био Абас Арсланагић, помоћник Јосип Главаш, Чапе капитен.

- Доста нас је недостајало са Игара из Лос Анђелеса и СП у Швајцарској. Медаља је пуно значила и оставила нас у континуитету успешних резултата, што је и био један од циљева – прича о Играма овим је била завршена и настављена учешћима и успесима на светским првенствима.

Половином маја, окупили су се освајачи планетарног шампионата из 1986. Позвао их је Чапе у Зрењанин на тродневно дружење. Било их је 12, из здравстевних разлога изостали су Мирко Башић и Јовица Елезовић. Тада је минутом ћутања одата пошта раније преминулим, Златку Портнеру и Златану Сарачевићу.

- Имали смо пријем у Градској кући, дуго времена провели у чувеном Медисону, најстаријој спортској дворани на Балкану у којој смо се месец дана припремали за Светско у Швајцарској. Са бродићем смо обишли прелепу Царску бару, заштићени природни резерват близу Зрењанина. Кад смо ишли од центра града ка Медисону, људи су застајали, нису веровали кога виде. Никад трофејнији тим није прошетао овим делом банатске равнице.

Рнић је додао:

- Поред Медисона је изграђена Кристална дворана, ова прва данас је за тренажни процес дворанских спортова, неки играју и утакмице, а Кристална је за већину мечева. У њој су обе рукометне селекције, одиграле велики број званичних сусрета, квалификација за континентална и светска првенства и увек је дворана била крцата. Некад никакви услови у односу на ове данашње, тренирали смо у Медисону који је било тешко загрејати, причали смо о томе и о опреми, кад нисмо имали довољно чарапа и сушили их од једног до другог тренинга.

Евоцирање успомена са СП у „Швици“, донело је доста носталгије, а легендарни тренер Зоран Тута Живковић, рекао је да му је била част што је водио ове момке и нагласио да нико нема појма колико је срећан што су се окупили и да ће он да буде домаћин у Нишу 2025.

- Ма, било је и анегдота и суза. Нисмо се видели годинама, неки деценијама.

Тренер Ако Абазовић стигао је са острва Пага дан раније, Јасмин Мркоња из Осијека,  Роландо Пушник из Цеља, Драган Младеновић из шпанског Сантандера, Мухамед Мемић из Барселоне, Веселин Вуковић, Миле Исаковић, Веселин Вујовић из Шапца, Тута Живковић и Часлав Грубић из Ниша, Јовица Цветковић и Златан Аранутовић из Београда, Јожеф Холперт из Црвенке.

- Били смо толико моћан тим, да су све остале репрезентације могле да саставе једну екипу и не би нас победили. Издоминирали смо и после пет победа у финалу савладали Мађаре,  а  с њима смо имали генералку у Врбасу, пред Светско.  Водили су на полувремену, Тута се наљутио, изгрдио нас и кад смо изашли за наставак, „убили“ смо их.

Грохотом се насмејао и рекао да је заборавио један детаљ са дружења у Зрењанину.

- Кад малочас поменусмо инфраструктуру, „Вуја“ се сетио финала Купа шампиона кад је, у првом мечу, Барселона гостовала Пролетеру, маја 1991. Послали смо аутобус по њих, а он се јавља да ће одсести у Хајату. Кад су стигли сутрадан на тренинг у Медисон и ушли у свлачионицу, чудили се дрвеним клупама у које су закуцани ексери, а „Вуја“ нас је бранио речима да имамо дворану са 7.000 места, али због традиције и среће, играмо у Медисону. После меча су говорили да у већем гротлу нису играли. Толико о условима који нама из репрезентативног табора, нису сметали да будемо најбољи на планети.