Хена Куртагић: Да, све је почело из неке „користи”, због петице зарад просека у школи

Има свој мали круг великих људи, са којима сања, за које се труди, уз које зна, ко је заправо она... И ту чаробну оазу…

Стихови Масима Савића осликавају свет 20-годишње Хене Куртагић, девојке која је 2019. док је носила дрес ТЕНТ-а већ запала за око многим великим европским клубовима.

Тад је стидљиво дошла на новогодишњи коктел ОСС да прими награду за најперспективнију играчицу, у пратњи маме Елзине и тате Јусуфа, некадашњег кошаркаша, док су јој браћа Џемил и Тарик, као и увек, пружали подршку.

И после пет година прича се „само” на тренутак сели из родног Новог Пазара и, тад и Обреновца, ни мање ни више него у Милано и Серију А! Јер та „11” репрезентације Србије, која с поносом носи број који је некада припадао Весни Читаковић Ђуришић и Стефани Вељковић Лисинац, у њега је ускочила млада, а већ планетарно популарна... Хена Куртагић!

И ништа се код ове младе даме, насмејане, обичне, исте оне која и даље чува пријатеље - одабрани одбојкашки терцет Јовану Цветковић, Сашку Ђуровић, Матеу Петровић, није променило, показала је и доказала да је слава и светла рефлектора нису опила. А, кад се појави блокер 195 центиметара висок, па још у одори гиганта Веро Волеј Милана, стане на мрежу, застане дах. И онда вас разоружа препознатљивим осмехом и направи такву атмосферу да одмах почне парти на терену, а око ње палета искусних звезда, од Паоле Егону, Мирјам Силе, Ане Данеси, Алесије Оро, па странкиња Далдероп, Хејрман, Факуде са којима чини чуда.

Последње - на Светском клупском првенству, у коме су грације из града моде освојиле бронзу на свом дебију, а „мала” Хена заједно са Саром Фар чинила тандем најбољих блокера! Полако се навикава „14” вицешампиона Италија и Лиге шампиона на велику позорницу, а већ сигурно њом корача. И више него заслужено.

Својевремено сте у првом интервјуу за Спортски журнал изјавили да сте одбојку почели да тренирате како бисте само добили петицу из физичког. Шта се у међувремену променило, тј. шта одбојка представља данас за вас?

- Да, све је почело из неке „користи”, због петице зарад просека у школи, до тога да се мој свакодневни живот врти око одбојке и да уживам у томе. Није се много тога променило, поред оцене и забава у току играња била је пресудна да изаберем баш овај спорт. Још уживам и забављам се док га играм, верујем да и резултати долазе.

После сезона у ТЕНТ-у, први искорак био је одлазак у Нант. Колико је искуство из Француске било значајно на даљем одбојкашком путу?

- Нант је био изузетно важна станица у мојој каријери, колико год да сам била скептична и бесна јер идем у француску лигу, толико сам после порекла сваку изговорену реч. Укратко, била је то сезона из снова, уједно и моја прва инострана, почевши од екипице, тренера, потом и резултата и свих могућих финалних утакмица које смо одиграле само да бисмо одужиле сезону. Нисмо желеле крај!

Пауза између сезона донела је и позив Милана да се званично прикључите тиму после позајмице у Нанту. Да ли је приликом вагања постојала дилема колику шансу можете да добијете?

- Наравно, дилема је увек ту, уз њу и позитивна трема, али све је то нормално. Трудила сам се да сама зарадим минутажу на терену, било је размишљања, али сам знала да ће труд увек да се исплати и да ћу да добијем шансу. Тако се и показало.

Све се, практично, модификовало рокадом на клупи. Долазак Стефана Лаварнија променио је статус у екипи. Својевремено сте за тамошње медије истакли да је велики утицај имало и познанство са српским тренерима?

- Стефано је добар и стручан тренер, зна да цени вредност играча, да га мотивише и подигне, на крају и направи доброг. Од почетка је веровао у мене, причао много и исплатило се.

По доласку у клуб – утисак: делите терен с Паолом Егону, Мирјам Силом, Аном Данеси…?

- Да, олимпијске шампионке, много сам искуства прикупила поред њих. Значи и тренирање с великим играчима, за лични напредак.

На друштвеним мрежама често добијате јавне похвале од звезде као што је Паола Егону?

- Паола и ја смо цимерке, лепо смо се повезале и удружиле, искрена и добра особа пре свега, поверљива и увек расположена за забаву и доступна за помоћ. За мене која не познаје никога, значи ми много да стварам нова пријатељства.

Да ли вас Егону, као знатно искуснија, саветује?

- Наравно, питам је како се лично бори с менталним баријерама које се повремено јављају као главни непријатељ сваког спортисте. Саветовала ме је, давала ми примере, оставићу то за себе, то је, ипак, тајна.

Представљали сте српску одбојку на Светском првенству клубова у Кини. Какав је био осећај делити подијум током додела индивидуалних признања са Жу, Ли, Волош и осталим члановима идеалног тима?

- Ако говоримо о Светском клупском првенству, нисам имала осећај да играм исто, нисам се ни трудила да будем у идеалној постави. Прија ми, свакако, али више би ми значиле златна медаља и титула. Турнир ћу да памтим по осцилацијама у игри, уживању, смеху и шалама, јер ми је тако лакше да играм. Фанови су увек и свуда у Кини, од 6 ујутро до 23 увече, у сали, хотелу, чекају аутограме, слике, са пуно поклона. То ме је пријатно изненадило, први пут да видим толики број људи који воли одбојку.

Током сезоне дебитовали сте и у Лиги шампиона. Само две утакмице биле су неопходне да покажете раскошан таленат и потенцијал?

- Играмо превише утакмица, на свака три дана, не могу да разликујем која је Лига шампиона, Светско клупско првенство, Куп и првенство Италије. Трудим се да се за сваки меч максимално дам и посветим свему, невезано да ли играм против Љубљане или Вакифбанка, Порта или Конељана, фокус је увек присутан и на нивоу – тврди Хена Куртагић, узданица Милана и репрезентације Србије.