Ковачевић: Кћерка Ника најлепши дар

Кад се сабере 14 година играња за први тим репрезентације Србије, не укључујући периоде у кадетској и јуниорској селекцији, томе дода пет медаља с великих такмичења у националном дресу и капитенска трака испод броја 2, све се то „спакује” у 31 годину - збир „каже” Урош Ковачевић.

О успесима Краљевчанина који је прве кораке направио у Рибници, једином српском клубу у каријери, затим кренуо да ређа најјаче лиге у Европи – словеначку, италијанску, пољску и руску, провукао и кинеску, може да се прича „до сутра”. Такве се информације лако могу проверити у биографији која се после толико времена и даље шири.

Увек постоји друга страна приче. Година за Урошем није била једна од најуспешнијих одбојкашких, али дефинитивно је за памћење. Вратио се у Италију, у Пјаћенцу, испратио брата Николу у одбојкашку играчку пензију, добио другу кћерку Нику, играо на Олимпијским играма у Паризу после два циклуса чекања, са неким од Орлова последњи пут „плесао” на терену, а можда 2024. буде уписана и као опроштајна од репрезентације, што је још под знаком питања...

- Година што се тиче каријере и није била посебна кад се осврнемо на Олимпијске игре и како смо прошли. Остаје жал, могли смо више, али у том тренутку то је био максимум.

Сигурно да постоји и светла тачка?

- Наравно. Прво што су млађи играчи били више укључени него старији, што због година, што због повреда, али добили су прилику играчи који ће да буду будућност репрезентације. Било је лепо искуство бити капитен младим момцима, али и мојој генерацији.

Година у којој су се од репрезентације званично опростили Александар Атанасијевић и Марко Подрашчанин?

- Жао ми је што су отишла два великана српске одбојке, била је част играти с њима. Али, исто тако сматрам да би млађи требало да преузму примат и да нас наследе, време је.

Значи ли то да ни Уроша више нећемо да гледамо у државном тиму?

- Било би неозбиљно да кажем да је готово и да се сутра појавим... ето мене, играм! Репрезентација је увек ту, у мом срцу, пола живота провео сам у државном тиму. Само та реч „збогом” мени је шкакљива, али свему дође крај, па тако и томе. Ништа није званично.

Ако тако и буде, шта ће да остане у најлепшем сећању?

- Памтићу лепе ствари, тужне се заборављају. За почетак другарство које нас је красило деценију и више. Стекао сам добре другове, кумове, радио с најбољима у нашем спорту, могу само да будем задовољан. Кад су у питању медаље, злато 2019. са Европског првенства, без изгубљеног меча, представља круну каријере. Има још лепих успеха, Светска лига једина освојена у историји 2016, 2011. моје прво такмичење и прваци Европе, играо сам с братом... Тешко је одабрати, али то злато у Паризу на континенталном шампионату био је шлаг на торти.

Трећи турнир Лиге нација играће се у Београду, после седам година Орлови пред домаћом публиком?

- Као екипа која је освојила две, неки три златне медаље, нисмо имали прилику да играмо пред нашом публиком што је катастрофа. За толико година одиграо сам можда 12 утакмица пред нашом публиком - у Краљеву, Новом Саду и Нишу. То је изузетно мало и радује ме да ћемо поново да будемо домаћини. Шта значи играти за репрезентацију, ако не играш пред својом публиком? Али, добили смо прилику да играмо у Београду и могу само да будем срећан.

Предстојећа 2025. резервисана је за Светско првенство у Манили?

- Сигурно да је то главни циљ. Наша очекивања не могу да буду велика, с обзиром на то да у последње три године нисмо ушли у полуфинале, али важно је да се игра добра одбојка и да млади добију шансу и граде имиџ кроз репрезентацију, то ће добро да нам дође.

Обукли сте дрес Пјаћенце, тима за који сте изјавили да сте знали да вас једног дана чека?

- Неколико пута сам то рекао и стварно тако мислио. Још кад сам играо у Верони против Пјаћенце, као да сам ту припадао. Срећан сам и част ми је да будем са оваквом екипом и саиграчима у једном од најбољих клубова на свету. Поносан сам и задовољан.

Треће место у Серији А, за сада иде по плану?

- Били смо и првих седам кола на врху, па смо мало пали због повреда, али - ту смо. Амбиције клуба су највеће могуће.

Повратак у Италију, једну од седам земаља у којима сте играли. Која је оставила највећи утисак?

- Где год да сам био, искуство је било прелепо. У Словенију сам отишао млад, са 19 година, лепо су ме прихватили, био сам тамо са Игором Колаковићем. У Русији резултати нису били специјални, али живот је диван. Издвојио бих Италију и Русију. Италија је моја друга кућа, одрастао сам као играч, најлепша за играње. Лига је без премца, свака утакмица спектакл, на начин живота давно сам се привикао. Уживам.

Ваш први клуб, Рибница, прославио је 70 година постојања, том приликом добили сте плакету?

- Рибница је у мом срцу, ту сам направио прве одбојкашке кораке, мој брат, стричеви, отац, сви смо играли ту. То је мој једини клуб у Србији и за њега сам везан у српској одбојци и лепо је што се увек сете. Прославили смо 70. рођендан и то је велика ствар за клуб. Пратим их и навијам за њих.

Да ли постоји шанса да вас поново гледамо у Србији?

- Ништа не може да се предвиди, није искључено да се вратим по старе дане као Слободан Ковач, Андрија Герић, покојни Дејан Брђовић... Сви су се вратили у позним годинама. Али, у блиској будућности не.

А, у улози тренера?

- Поред одбојке ништа друго не знам да радим. Кад будем завршио каријеру мислићу о томе шта и како даље, али одбојка је мени дала све. На неки начин сам дужан овом спорту. Као тренера - не, за то немам стрпљења, али нешто везано за овај спорт - да. Дужан сам толико.

Кад склонимо одбојку по страни, у 2024. добили сте још једну наследницу. Појачан је табор дама, супруга Николета, кћерка Мила, сад и Ника?

- Сигурно је то најлепша ствар, њих три су обележиле не годину, него мој живот. Био сам пресрећан кад се родила Мила, сад и Ника, то је најлепши дар, коначно разумем родитељску љубав и бригу. Неописив је осећај бити отац две прелепе девојчице.

Да ли ћете у њиховом друштву да проведете празнике?

- Не, оне су у Србији, ја сам у Италији. Доћи ће у јануару. Тешко је без породице, супруге и деце, скоро од октобра, али таква је ситуација и мој посао. Једва чекам да их видим.

И Срећко Лисинац је добио друго дете, Атанасијевић првенца. Бројни сте, таман за нове репрезентације?

- То су дивне вести. Старији смо, имамо децу, као да смо јуче почињали. Живот брзо прође и та спортска каријера, али пријатељства остају заувек. Највише сам у контакту с Лисинцем, Немањом Петрићем, Душаном Петковићем, чујем се и са Батом и Поткетом, кумовима Алексом Брђовићем, Петром Крсмановићем... Никад се нисмо споречкали и сви се добро слажемо. Неизмерно ми је драго због сваког од њих, а за нову екипу, видећемо. Ха, ха...

Жеља за 2025?

- Само срећа и здравље. Ништа ту не бих додао. Све што желим себи, желим и другима, све најлепше у Новој години и, наравно, да читају Спортски журнал! – закључио је Урош Ковачевић.