Kovačević: Kćerka Nika najlepši dar

Kad se sabere 14 godina igranja za prvi tim reprezentacije Srbije, ne uključujući periode u kadetskoj i juniorskoj selekciji, tome doda pet medalja s velikih takmičenja u nacionalnom dresu i kapitenska traka ispod broja 2, sve se to „spakuje” u 31 godinu - zbir „kaže” Uroš Kovačević.

O uspesima Kraljevčanina koji je prve korake napravio u Ribnici, jedinom srpskom klubu u karijeri, zatim krenuo da ređa najjače lige u Evropi – slovenačku, italijansku, poljsku i rusku, provukao i kinesku, može da se priča „do sutra”. Takve se informacije lako mogu proveriti u biografiji koja se posle toliko vremena i dalje širi.

Uvek postoji druga strana priče. Godina za Urošem nije bila jedna od najuspešnijih odbojkaških, ali definitivno je za pamćenje. Vratio se u Italiju, u Pjaćencu, ispratio brata Nikolu u odbojkašku igračku penziju, dobio drugu kćerku Niku, igrao na Olimpijskim igrama u Parizu posle dva ciklusa čekanja, sa nekim od Orlova poslednji put „plesao” na terenu, a možda 2024. bude upisana i kao oproštajna od reprezentacije, što je još pod znakom pitanja...

- Godina što se tiče karijere i nije bila posebna kad se osvrnemo na Olimpijske igre i kako smo prošli. Ostaje žal, mogli smo više, ali u tom trenutku to je bio maksimum.

Sigurno da postoji i svetla tačka?

- Naravno. Prvo što su mlađi igrači bili više uključeni nego stariji, što zbog godina, što zbog povreda, ali dobili su priliku igrači koji će da budu budućnost reprezentacije. Bilo je lepo iskustvo biti kapiten mladim momcima, ali i mojoj generaciji.

Godina u kojoj su se od reprezentacije zvanično oprostili Aleksandar Atanasijević i Marko Podraščanin?

- Žao mi je što su otišla dva velikana srpske odbojke, bila je čast igrati s njima. Ali, isto tako smatram da bi mlađi trebalo da preuzmu primat i da nas naslede, vreme je.

Znači li to da ni Uroša više nećemo da gledamo u državnom timu?

- Bilo bi neozbiljno da kažem da je gotovo i da se sutra pojavim... eto mene, igram! Reprezentacija je uvek tu, u mom srcu, pola života proveo sam u državnom timu. Samo ta reč „zbogom” meni je škakljiva, ali svemu dođe kraj, pa tako i tome. Ništa nije zvanično.

Ako tako i bude, šta će da ostane u najlepšem sećanju?

- Pamtiću lepe stvari, tužne se zaboravljaju. Za početak drugarstvo koje nas je krasilo deceniju i više. Stekao sam dobre drugove, kumove, radio s najboljima u našem sportu, mogu samo da budem zadovoljan. Kad su u pitanju medalje, zlato 2019. sa Evropskog prvenstva, bez izgubljenog meča, predstavlja krunu karijere. Ima još lepih uspeha, Svetska liga jedina osvojena u istoriji 2016, 2011. moje prvo takmičenje i prvaci Evrope, igrao sam s bratom... Teško je odabrati, ali to zlato u Parizu na kontinentalnom šampionatu bio je šlag na torti.

Treći turnir Lige nacija igraće se u Beogradu, posle sedam godina Orlovi pred domaćom publikom?

- Kao ekipa koja je osvojila dve, neki tri zlatne medalje, nismo imali priliku da igramo pred našom publikom što je katastrofa. Za toliko godina odigrao sam možda 12 utakmica pred našom publikom - u Kraljevu, Novom Sadu i Nišu. To je izuzetno malo i raduje me da ćemo ponovo da budemo domaćini. Šta znači igrati za reprezentaciju, ako ne igraš pred svojom publikom? Ali, dobili smo priliku da igramo u Beogradu i mogu samo da budem srećan.

Predstojeća 2025. rezervisana je za Svetsko prvenstvo u Manili?

- Sigurno da je to glavni cilj. Naša očekivanja ne mogu da budu velika, s obzirom na to da u poslednje tri godine nismo ušli u polufinale, ali važno je da se igra dobra odbojka i da mladi dobiju šansu i grade imidž kroz reprezentaciju, to će dobro da nam dođe.

Obukli ste dres Pjaćence, tima za koji ste izjavili da ste znali da vas jednog dana čeka?

- Nekoliko puta sam to rekao i stvarno tako mislio. Još kad sam igrao u Veroni protiv Pjaćence, kao da sam tu pripadao. Srećan sam i čast mi je da budem sa ovakvom ekipom i saigračima u jednom od najboljih klubova na svetu. Ponosan sam i zadovoljan.

Treće mesto u Seriji A, za sada ide po planu?

- Bili smo i prvih sedam kola na vrhu, pa smo malo pali zbog povreda, ali - tu smo. Ambicije kluba su najveće moguće.

Povratak u Italiju, jednu od sedam zemalja u kojima ste igrali. Koja je ostavila najveći utisak?

- Gde god da sam bio, iskustvo je bilo prelepo. U Sloveniju sam otišao mlad, sa 19 godina, lepo su me prihvatili, bio sam tamo sa Igorom Kolakovićem. U Rusiji rezultati nisu bili specijalni, ali život je divan. Izdvojio bih Italiju i Rusiju. Italija je moja druga kuća, odrastao sam kao igrač, najlepša za igranje. Liga je bez premca, svaka utakmica spektakl, na način života davno sam se privikao. Uživam.

Vaš prvi klub, Ribnica, proslavio je 70 godina postojanja, tom prilikom dobili ste plaketu?

- Ribnica je u mom srcu, tu sam napravio prve odbojkaške korake, moj brat, stričevi, otac, svi smo igrali tu. To je moj jedini klub u Srbiji i za njega sam vezan u srpskoj odbojci i lepo je što se uvek sete. Proslavili smo 70. rođendan i to je velika stvar za klub. Pratim ih i navijam za njih.

Da li postoji šansa da vas ponovo gledamo u Srbiji?

- Ništa ne može da se predvidi, nije isključeno da se vratim po stare dane kao Slobodan Kovač, Andrija Gerić, pokojni Dejan Brđović... Svi su se vratili u poznim godinama. Ali, u bliskoj budućnosti ne.

A, u ulozi trenera?

- Pored odbojke ništa drugo ne znam da radim. Kad budem završio karijeru misliću o tome šta i kako dalje, ali odbojka je meni dala sve. Na neki način sam dužan ovom sportu. Kao trenera - ne, za to nemam strpljenja, ali nešto vezano za ovaj sport - da. Dužan sam toliko.

Kad sklonimo odbojku po strani, u 2024. dobili ste još jednu naslednicu. Pojačan je tabor dama, supruga Nikoleta, kćerka Mila, sad i Nika?

- Sigurno je to najlepša stvar, njih tri su obeležile ne godinu, nego moj život. Bio sam presrećan kad se rodila Mila, sad i Nika, to je najlepši dar, konačno razumem roditeljsku ljubav i brigu. Neopisiv je osećaj biti otac dve prelepe devojčice.

Da li ćete u njihovom društvu da provedete praznike?

- Ne, one su u Srbiji, ja sam u Italiji. Doći će u januaru. Teško je bez porodice, supruge i dece, skoro od oktobra, ali takva je situacija i moj posao. Jedva čekam da ih vidim.

I Srećko Lisinac je dobio drugo dete, Atanasijević prvenca. Brojni ste, taman za nove reprezentacije?

- To su divne vesti. Stariji smo, imamo decu, kao da smo juče počinjali. Život brzo prođe i ta sportska karijera, ali prijateljstva ostaju zauvek. Najviše sam u kontaktu s Lisincem, Nemanjom Petrićem, Dušanom Petkovićem, čujem se i sa Batom i Potketom, kumovima Aleksom Brđovićem, Petrom Krsmanovićem... Nikad se nismo sporečkali i svi se dobro slažemo. Neizmerno mi je drago zbog svakog od njih, a za novu ekipu, videćemo. Ha, ha...

Želja za 2025?

- Samo sreća i zdravlje. Ništa tu ne bih dodao. Sve što želim sebi, želim i drugima, sve najlepše u Novoj godini i, naravno, da čitaju Sportski žurnal! – zaključio je Uroš Kovačević.