Ривали испод истог крова

Реткост је да су отац и син противници на терену, чешће деле исту свлачионицу, обично онда, као по неписаном правилу, иде и гледање кроз прсте, тапшање по рамену. Драган Стевановић, тренер Равне горе Барајево, дебитанта у Српској лиги „Београд” и наследник Лазар, офанзивни везиста Бродарца, о успесима снивају испод истог крова.

- Заједно смо били у Бродарцу 2022. године, само тада у истом клубу. Поникао сам у пионирима Велике Моштанице, три године провео сам у кадетима и омладинцима Партизана, а имао сам част да ме тренирају легенде – Радомир Антић, Милан – Гица Дамјановић, Благоје Пауновић и Милутин Шошкић, Владица Ковачевић водио нас је на турнире. Из Хумске улице отишао сам у Хајдук, прво код Милорада – Гилета Рајковића, као омладинац, а онда у први тим код Владимира Батричевића. Три године играо сам у Другој српској лиги, за Жарково, па у Вождовцу, кад смо имали паклен тим, са Коцејићем, Дукићем, Беришом, Синђићем, Јањићем... Никад нећу да заборавим период од 1992. до 1995. Тренирали су нас Жарко Недељковић, Здравко Земуновић и Бранко Бабић. Имао сам среће да у каријери учим од озбиљних тренера, што је огроман плус, пожелео би то сваки фудбалер – каже Драган Стевановић, рођен 16. априла, 1971. године.

Следећа станица у каријери био је Рад. Грађевинари су играли запажену улогу у елити, а на клупи су седели Миленко Киковић, Чедомир Ђоинчевић, Небојша – Марадона Петровић и Звонко Варга.

- Какве су то биле године, а тек играчи и тренери. Никад нисам играо у Другој лиги Србије, шутирао сам лопту и давао голове у осталим ранговима.

Лепо је видети Немачку, а поготово играти у Бундес лиги.

- Привилегија и част је носити дрес Волфсбурга у елитном рангу, предводио сам и напад Сент Паулија у Цвајти, затим сам се вратио кући одмах после бомбардовања 1999. године. И онда опет шест месеци у Рад. После одличне сезоне отишао сам у Црвену звезду, био је то шлаг на торти. Играње за црвено-беле је нешто најлепше у животу. Са најдражим клубом освојио сам две титуле и трофеј у Купу, Славољуб Муслин био је тренер, а Ратко Достанић његова десна рука. Играли смо квалификације за Лигу шампиона, против Динама из Кијева, Лестера... Жао ми је што нисам дао гол Партизану и одиграо још неки вечити дерби, а не само 114. Сећам се да је други био прекинут.

И трећи пут  обрео се на Бањици, па наставио у Аполону из Атине и Радничком из Обреновца.

- У дресу Радничког, у највишем рангу, одлучио сам да кажем збогом фудбалу. Направио сам огромну маршруту, а ставио тачку недалеко од моје Велике Моштанице. Жао ми је што сам, можда, мало прерано то урадио, у 32. години, био сам најспремнији код тренера Михаила Ивановића, а онда и Горана Милојевића.

Било је много задовољства на терену...

- Време на Маракани, кад су навијачи Црвене звезде однели стативе, каква је то била еуфорија, јер је титула освојена после шест година. Остало ми је у памћењу и играње у Партизану, бројни турнири, озбиљни противници, пехари у Аустрији и Немачкој...

Стевановић сениор добро прича немачки и енглески, фудбалски живот и то га је научио, док је играо у иностранству.

- Памтим то златно доба, научио сам шта је професионализам, тај однос према тренингу. Одувек смо се ослањали на таленат, много мање на рад, док Немци о свему воде рачуна.

Од Велике Моштанице, преко Маракане, па до Бундес лиге, за крај фудбалског пута – Обреновац.

- Играо сам две деценије, са млађим селекцијама нанизао сам више од 400 утакмица. Постигао сам седам голова за Обреновчане, а 50 у елити. Имао сам у дресу Волфсбурга пет асистенција, дао гол против Арменије из Билефелда, у Сент Паулију на првих пет утакмица двапут сам био стрелац. Почело је бомбардовање и вратио сам се кући.

Тренерска каријера Драгана Стевановића траје 14 година, одавно ради са УЕФА ПРО лиценцом, за готово деценију и по буквално није ни дана без посла. Све бележи, записује, воли и не стиди се да пита, а дан без „Спортског журнала“ за њега је – пропао.

- Више сам водио утакмица него што сам одиграо, волим да радим на себи, да се усавршавам, пратим све из света фудбала.

Супруга Мирјана није скривала да јој је, ипак, победа Лазаревог тима некако дража, истиче да на млађима свет остаје.

- Мајка воли фудбал, познаје га све боље, учи и она. Највећи је мој критичар, а поготово мотив за успех – каже Лазар Стевановић, рођен 26. октобра, 2005. године.

У загрљајима оца Драгана и мајке Мирјане, као и сестре Вање, крчи себи фудбалски пут.

- Почео сам у ШФ Липовица, наставио у Спартаку, такође из Сремчице, код тренера Дејана Симића. Шест година провео сам у школи Рада, учио од тренера Жељка Воштинића, Милана Ћулума, Марка Јакшића и Душана Рашовића. У Бродарцу сам три године, играо за кадете и омадинце, сад сам у првом тиму. Напредовао сам код тренера Игора Куртовића, Николе Илића, Милоша Поповића, Дејана Симића, Владимира Кашића и Немање Којића. Лепше је у Бродарцу него тати у Барајеву, град је, ипак, нешто друго. Одиграо сам само једну утакмицу против оца, а на пријатељској, на Старом Сајмишту, пре три недеље, преслишали смо Барајевце – 5:1. Долазе нам на пролеће, спремићу се посебно за тај меч, са жељом да погодим мрежу. Навијам за Црвену звезду, пратим је поготово у кошарци. Било би лепо да једног дана кренем очевим путем, до Црвене звезде, па онда и до Бундес лиге, мада ми је Италија некако приоритет. Апенини су мој сан, хоћу да оставим дубљи траг од оца – рекао је Лазар Стевановић.