Rivali ispod istog krova

Retkost je da su otac i sin protivnici na terenu, češće dele istu svlačionicu, obično onda, kao po nepisanom pravilu, ide i gledanje kroz prste, tapšanje po ramenu. Dragan Stevanović, trener Ravne gore Barajevo, debitanta u Srpskoj ligi „Beograd” i naslednik Lazar, ofanzivni vezista Brodarca, o uspesima snivaju ispod istog krova.

- Zajedno smo bili u Brodarcu 2022. godine, samo tada u istom klubu. Ponikao sam u pionirima Velike Moštanice, tri godine proveo sam u kadetima i omladincima Partizana, a imao sam čast da me treniraju legende – Radomir Antić, Milan – Gica Damjanović, Blagoje Paunović i Milutin Šoškić, Vladica Kovačević vodio nas je na turnire. Iz Humske ulice otišao sam u Hajduk, prvo kod Milorada – Gileta Rajkovića, kao omladinac, a onda u prvi tim kod Vladimira Batričevića. Tri godine igrao sam u Drugoj srpskoj ligi, za Žarkovo, pa u Voždovcu, kad smo imali paklen tim, sa Kocejićem, Dukićem, Berišom, Sinđićem, Janjićem... Nikad neću da zaboravim period od 1992. do 1995. Trenirali su nas Žarko Nedeljković, Zdravko Zemunović i Branko Babić. Imao sam sreće da u karijeri učim od ozbiljnih trenera, što je ogroman plus, poželeo bi to svaki fudbaler – kaže Dragan Stevanović, rođen 16. aprila, 1971. godine.

Sledeća stanica u karijeri bio je Rad. Građevinari su igrali zapaženu ulogu u eliti, a na klupi su sedeli Milenko Kiković, Čedomir Đoinčević, Nebojša – Maradona Petrović i Zvonko Varga.

- Kakve su to bile godine, a tek igrači i treneri. Nikad nisam igrao u Drugoj ligi Srbije, šutirao sam loptu i davao golove u ostalim rangovima.

Lepo je videti Nemačku, a pogotovo igrati u Bundes ligi.

- Privilegija i čast je nositi dres Volfsburga u elitnom rangu, predvodio sam i napad Sent Paulija u Cvajti, zatim sam se vratio kući odmah posle bombardovanja 1999. godine. I onda opet šest meseci u Rad. Posle odlične sezone otišao sam u Crvenu zvezdu, bio je to šlag na torti. Igranje za crveno-bele je nešto najlepše u životu. Sa najdražim klubom osvojio sam dve titule i trofej u Kupu, Slavoljub Muslin bio je trener, a Ratko Dostanić njegova desna ruka. Igrali smo kvalifikacije za Ligu šampiona, protiv Dinama iz Kijeva, Lestera... Žao mi je što nisam dao gol Partizanu i odigrao još neki večiti derbi, a ne samo 114. Sećam se da je drugi bio prekinut.

I treći put  obreo se na Banjici, pa nastavio u Apolonu iz Atine i Radničkom iz Obrenovca.

- U dresu Radničkog, u najvišem rangu, odlučio sam da kažem zbogom fudbalu. Napravio sam ogromnu maršrutu, a stavio tačku nedaleko od moje Velike Moštanice. Žao mi je što sam, možda, malo prerano to uradio, u 32. godini, bio sam najspremniji kod trenera Mihaila Ivanovića, a onda i Gorana Milojevića.

Bilo je mnogo zadovoljstva na terenu...

- Vreme na Marakani, kad su navijači Crvene zvezde odneli stative, kakva je to bila euforija, jer je titula osvojena posle šest godina. Ostalo mi je u pamćenju i igranje u Partizanu, brojni turniri, ozbiljni protivnici, pehari u Austriji i Nemačkoj...

Stevanović senior dobro priča nemački i engleski, fudbalski život i to ga je naučio, dok je igrao u inostranstvu.

- Pamtim to zlatno doba, naučio sam šta je profesionalizam, taj odnos prema treningu. Oduvek smo se oslanjali na talenat, mnogo manje na rad, dok Nemci o svemu vode računa.

Od Velike Moštanice, preko Marakane, pa do Bundes lige, za kraj fudbalskog puta – Obrenovac.

- Igrao sam dve decenije, sa mlađim selekcijama nanizao sam više od 400 utakmica. Postigao sam sedam golova za Obrenovčane, a 50 u eliti. Imao sam u dresu Volfsburga pet asistencija, dao gol protiv Armenije iz Bilefelda, u Sent Pauliju na prvih pet utakmica dvaput sam bio strelac. Počelo je bombardovanje i vratio sam se kući.

Trenerska karijera Dragana Stevanovića traje 14 godina, odavno radi sa UEFA PRO licencom, za gotovo deceniju i po bukvalno nije ni dana bez posla. Sve beleži, zapisuje, voli i ne stidi se da pita, a dan bez „Sportskog žurnala“ za njega je – propao.

- Više sam vodio utakmica nego što sam odigrao, volim da radim na sebi, da se usavršavam, pratim sve iz sveta fudbala.

Supruga Mirjana nije skrivala da joj je, ipak, pobeda Lazarevog tima nekako draža, ističe da na mlađima svet ostaje.

- Majka voli fudbal, poznaje ga sve bolje, uči i ona. Najveći je moj kritičar, a pogotovo motiv za uspeh – kaže Lazar Stevanović, rođen 26. oktobra, 2005. godine.

U zagrljajima oca Dragana i majke Mirjane, kao i sestre Vanje, krči sebi fudbalski put.

- Počeo sam u ŠF Lipovica, nastavio u Spartaku, takođe iz Sremčice, kod trenera Dejana Simića. Šest godina proveo sam u školi Rada, učio od trenera Željka Voštinića, Milana Ćuluma, Marka Jakšića i Dušana Rašovića. U Brodarcu sam tri godine, igrao za kadete i omadince, sad sam u prvom timu. Napredovao sam kod trenera Igora Kurtovića, Nikole Ilića, Miloša Popovića, Dejana Simića, Vladimira Kašića i Nemanje Kojića. Lepše je u Brodarcu nego tati u Barajevu, grad je, ipak, nešto drugo. Odigrao sam samo jednu utakmicu protiv oca, a na prijateljskoj, na Starom Sajmištu, pre tri nedelje, preslišali smo Barajevce – 5:1. Dolaze nam na proleće, spremiću se posebno za taj meč, sa željom da pogodim mrežu. Navijam za Crvenu zvezdu, pratim je pogotovo u košarci. Bilo bi lepo da jednog dana krenem očevim putem, do Crvene zvezde, pa onda i do Bundes lige, mada mi je Italija nekako prioritet. Apenini su moj san, hoću da ostavim dublji trag od oca – rekao je Lazar Stevanović.