Трећи јануарски дан донео је нове падавине у модричком крају. Снежне пахуље боре се са досадном кишом да је надвладају. У популарној пицерији „Прима“ велика пажња усмерена је на једног младића. Зове се Данило Гуњевић. У друштву је родитеља Ђорђа и Маријане, деда Саве. Није културно прислушкивати, али и зидови су чули да је тема фудбал, пришли смо столу и поздравили све присутне. Легендарно крило сарајевског Жељезничара и више грчких клубова Никола Никић држи за руку супругу Јадранку, као у младим данима, те прозбори: „Ово Спортски журнал ради пуном паром, свака вам част!“
Мало је застао, погледао кроз прозор, па започео своју причу:
– Овај момчић, зове се Данило. Или је тако лепо васпитан, па ћути или му нешто није по вољи. Чуо сам да говори више језика, одлично и матерњи. Не верујем да је стидан. Мене је то „укопало“, а да сам био ове памети играо бих у Црвеној звезди или Партизану!
Један старина за суседним столом чуо, па добацује:
– Да си био те памети, не би видео ни Жељезничар, ни Сарајево!
Сва унутрашњост култне „Приме“ подрхтавала је од смеха. Мало се разведрио и Данило Гуњевић, па почиње своју причу.
– Јесам рођен у Санкт Галену, али волим да дођем у Модричу код деде. Мој отац је одавде, а мајка је из Лознице. И тај град ми је драг - каже младић.
Рођен првог јуна 2009. године, Данило Гуњевић заволео је фудбал као ретко шта друго.
– Играм на позицији задњег везног и штопера. Многи тренери рекли су да ме красе борбеност, пожртвовање, срчаност, бриткост. Да сам окретан, да сам звер у копачкама. Наравно, све то доживљавам као комплименте. И не може ме то искварити, знам да је све добронамерно - прича младић.
Наступа за млађе селекције Санкт Галена, задовољан је својим учинком.
– Имам доста другара, одлично се разумемо на терену. Да се похвалим, остварио сам два наступа за репрезентацију Швајцарске. Играо сам против Шпаније и против Марока. У Рабату сам постигао гол. Знам да ће бити још позива селектора, а репрезентација треба свима да је приоритет. До ње се долази великим ангажовањем и посвећеношћу у матичном колективу - свестан је он.
Код младог човека свака прича почиње и завршава са фудбалом.
– Маштам да будем шампион Европе са клубом у којем будем играо као сениор, а када бих ја добио „златну лопту“ онда бих био најсрећнији човек на свету. Те моје жеље ме носе да оволико радим, да се одричем много тога, да „гризем“ и верујем у успех. У Новој години свима који ми значе пожелео сам пре свега много среће и доброг здравља. Мене би срећним учинило то да постанем фудбалер Црвене звезде. Не кријем, Звезда ми је нешто посебно. Хвала јој што ме често чини срећним и што ме редовно увесељава - искрено ће Данило Гуњевић.
Док је ноћ падала на Модричу, све бројније пахуље говориле су да је ово јануар, месец искрених жеља. И Данило Гуњевић има право да жели, да се нада.
И да успева...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
