Тата је утабао пут

Неколико дана пре празника, Саша Тодић, легендарни голман Пролетера и Војводине, са сјајном интернационалном каријером у Украјини, дошао је са сином Стефаном на стадион у Карађорђевом парку, загазио на терен, загрлио наследника и рекао:

- Овде је тата почео!

Шаку је зарио у траву и прозборио:

- Одлична подлога, трава се добро забокорила, о овоме је моја генерација сањала. Видим постављене рефлекторе, хоће ли Раднички овде играти? Ко би други, први је клуб у граду, на жалост у Српској лиги.

Гласом пуним сете је наставио:

- Пролетера нема 19 година, не могу да верујем да је неко могао да га угаси, остали су околни сеоски клубови, а нестао гигант. Колико је овде почело блиставих, репрезентативних каријера. Млађи не знају и треба их подсећати. Мука ми је од туге.

Тренер је голмана у Кувајту, од 2022. године је у стручном штабу Ал Куадисие, арапски свет му је попут родне банатске равнице.

- Случајно сам стао испред мреже. Имао сам девет година кад ме кошија Милош Видовић, легенда Пролетера, видео да браним испред зграде, у игри са вршњацима и одвео на тренинг. Имао сам 18 година, као сад Стефан, кад сам дебитовао у елити. Горан Гавриловић и ја били смо у тандему и на гостовању Земуну, добио сам прилику. Одбранио сам пенал код 0:0, у финишу смо изгубили евроголом, кажу да сам био најбољи на терену.

У Пролетеру је био осам сезона, 2000. прешао је у Војводину и остао до јануара 2006, неприкосновен испред мреже и капитен Новосађана. Наставио је у Таврији из Украјине и до лета 2010, оставио је дубок траг.

- У дебију сам бранио против шампионског Шахтјора, тамо ведете Звонимир Вукић и Дарио Срна, али завршено је 1:1, одбранио сам пенал и проглашен сам играчем утакмице. Комплетно руководство дошло је да честита. Прве године прогласили су ме најбољим клупским играчем. Играли смо квалификације за Лигу Европе и испали од француског Рена. Побеђивали смо Шахтјор и кијевски Динамо, говорило се ко нас не победи, не може до титуле.

Отац Саша отишао је на тренинг и од првог дана хтео је да буде чувар мреже. Син Стефан волео је да игра и решета мреже. Како Саша каже, преварио је маму Весну и кренуо његовим путем.

- Са пет година почео сам да јурим за лоптом, кренуо у фудбалске школе и била је то игрица. Тата ми никад није рекао да тренирам фудбал, још мање да будем голман. Отишао сам у ШФ Миланело, тата је тада био тренер у Емиратима и рекао сам мами да ми купи рукавице за само једну утакмицу. Око терена су били људи који су познавали родитеље и чуо сам кад се један од њих упитао: „Да ли ће мали да превазиђе оца“. Хтео сам да дајем голове и тада сам преломио. Дошао сам кући и рекао да нећу да тренирам, ако нећу да будем голман. Само се насмејала и од тада готово да сам спавао са голманским рукавицама. Кад сам чуо како је тата бранио и колико га хвале, желео сам да га наследим и то је разлог зашто сам кренуо његовим путем. Имао сам осам година – каже Стефан.

У Војводини је прошао све селекције, кренуо од петлића, пре две године отишао у РФК Нови Сад, бранио за омладинце, а тренирао са првим тимом. Од прошлог јануара члан је српсколигашког Борца из Шајкаша и најмлађи је чувар мреже у Српској лиги „Војводина”, рођен 25. августа 2006. године. Једини је голман у календарској години све минуте провео на терену.

- Кад су ме позвали из Борца, нисам био једини кандидат, а тренер Душко Подгорелец тражио је голмана из бонус категорије. Кад сам одговорио на питање кад сам рођен и колико сам висок, рекао је да хоће мене и копкало га је презиме. После неколико дана упитао ме да ли сам чуо за Сашу Тодића из Зрењанина, некадашњег голмана Пролетера. Насмејао сам се, одмах је схватио и рекао: „Буди као отац, човек и голман“. Захвалан сам му на указаној прилици. Мењали су се тренери и код свих сам био испред мреже.

Саша Тодић се надовезао на синовљеве речи:

- Пут нам је исти, само је он раније дебитовао за први тим.

Уследила је опаска зашто није, као отац, сениорски стаж почео на Бегеју.

- Из Радничког ме нико није звао – насмејао сам млађани Тодић. – Шалим се, не мора то да се запише.

Дуго је трајала каријера Саше Тодића, завршио је у новосадским „канаринцима” и неки од његових саиграча из тих дана, ове јесени били су Стефанови противници.

- Причао ми је, а кад сам се вратио 2010. године, позвали су ме у РФК Нови Сад да почнем као тренер голмана. За сваки случај су ме и регистровали и кад се повредио Милош Весић, морао сам да станем испред мреже. Бранио сам на шест мечева и на пет био проглашен играчем утакмице. Говорили су ми да наставим, али чврсто сам био одлучио да се бавим тренерским послом и обучавам голмане.

Три сезоне, од 2011. до 2014, учио је голмане Војводине, доживео два финала Купа и прво освајање у историји Новосађана. Наредне две сезоне радио је у Фујаири, клубу из Емирата, да би прва три месеца 2017. поново био у Војводини. Потом је радио у стручном штабу Милована Рајевца, селектора Тајланда и био учесник Азијског првенства (2019). Две године водио је бригу о голманима Дахре из Емирата.

- Добро сам упознао азијски фудбал и сви који мисле да је слабијег квалитета, грдно се варају. Има одличних играча из Бразила и Африке и у просечним клубовима зарађују по милион долара, у најјачим и по пет или шест. Имао сам у неким клубовима искусне голмане и то је олакшавало рад. Дуго се већ траже голмани који знају да играју, игра се „шева” у казненом простору и нема бесциљног дегажирања лопте. Поред тога, сви хоће голмане више од 192 цм и то није само у европским „лигама петице“, већ свуда где се фудбал игра.

На питање како види наредне године синовљеве каријере, одмах је одговорио:

- Било шта да је изабрао, имао би подршку породице. Вредан је, посвећен и пита за савет. Све је на њему и судим као тренер, не као отац, на добром је путу. Каљење у Шајкашу добро је дошло, стрпљив је и приметно је да напредује.

Син Стефан се насмејао и изрекао личну жељу:  

- Да Борац остане српсколигаш, дали су ми шансу и то не могу да заборавим.