Tata je utabao put

Nekoliko dana pre praznika, Saša Todić, legendarni golman Proletera i Vojvodine, sa sjajnom internacionalnom karijerom u Ukrajini, došao je sa sinom Stefanom na stadion u Karađorđevom parku, zagazio na teren, zagrlio naslednika i rekao:

- Ovde je tata počeo!

Šaku je zario u travu i prozborio:

- Odlična podloga, trava se dobro zabokorila, o ovome je moja generacija sanjala. Vidim postavljene reflektore, hoće li Radnički ovde igrati? Ko bi drugi, prvi je klub u gradu, na žalost u Srpskoj ligi.

Glasom punim sete je nastavio:

- Proletera nema 19 godina, ne mogu da verujem da je neko mogao da ga ugasi, ostali su okolni seoski klubovi, a nestao gigant. Koliko je ovde počelo blistavih, reprezentativnih karijera. Mlađi ne znaju i treba ih podsećati. Muka mi je od tuge.

Trener je golmana u Kuvajtu, od 2022. godine je u stručnom štabu Al Kuadisie, arapski svet mu je poput rodne banatske ravnice.

- Slučajno sam stao ispred mreže. Imao sam devet godina kad me košija Miloš Vidović, legenda Proletera, video da branim ispred zgrade, u igri sa vršnjacima i odveo na trening. Imao sam 18 godina, kao sad Stefan, kad sam debitovao u eliti. Goran Gavrilović i ja bili smo u tandemu i na gostovanju Zemunu, dobio sam priliku. Odbranio sam penal kod 0:0, u finišu smo izgubili evrogolom, kažu da sam bio najbolji na terenu.

U Proleteru je bio osam sezona, 2000. prešao je u Vojvodinu i ostao do januara 2006, neprikosnoven ispred mreže i kapiten Novosađana. Nastavio je u Tavriji iz Ukrajine i do leta 2010, ostavio je dubok trag.

- U debiju sam branio protiv šampionskog Šahtjora, tamo vedete Zvonimir Vukić i Dario Srna, ali završeno je 1:1, odbranio sam penal i proglašen sam igračem utakmice. Kompletno rukovodstvo došlo je da čestita. Prve godine proglasili su me najboljim klupskim igračem. Igrali smo kvalifikacije za Ligu Evrope i ispali od francuskog Rena. Pobeđivali smo Šahtjor i kijevski Dinamo, govorilo se ko nas ne pobedi, ne može do titule.

Otac Saša otišao je na trening i od prvog dana hteo je da bude čuvar mreže. Sin Stefan voleo je da igra i rešeta mreže. Kako Saša kaže, prevario je mamu Vesnu i krenuo njegovim putem.

- Sa pet godina počeo sam da jurim za loptom, krenuo u fudbalske škole i bila je to igrica. Tata mi nikad nije rekao da treniram fudbal, još manje da budem golman. Otišao sam u ŠF Milanelo, tata je tada bio trener u Emiratima i rekao sam mami da mi kupi rukavice za samo jednu utakmicu. Oko terena su bili ljudi koji su poznavali roditelje i čuo sam kad se jedan od njih upitao: „Da li će mali da prevaziđe oca“. Hteo sam da dajem golove i tada sam prelomio. Došao sam kući i rekao da neću da treniram, ako neću da budem golman. Samo se nasmejala i od tada gotovo da sam spavao sa golmanskim rukavicama. Kad sam čuo kako je tata branio i koliko ga hvale, želeo sam da ga nasledim i to je razlog zašto sam krenuo njegovim putem. Imao sam osam godina – kaže Stefan.

U Vojvodini je prošao sve selekcije, krenuo od petlića, pre dve godine otišao u RFK Novi Sad, branio za omladince, a trenirao sa prvim timom. Od prošlog januara član je srpskoligaškog Borca iz Šajkaša i najmlađi je čuvar mreže u Srpskoj ligi „Vojvodina”, rođen 25. avgusta 2006. godine. Jedini je golman u kalendarskoj godini sve minute proveo na terenu.

- Kad su me pozvali iz Borca, nisam bio jedini kandidat, a trener Duško Podgorelec tražio je golmana iz bonus kategorije. Kad sam odgovorio na pitanje kad sam rođen i koliko sam visok, rekao je da hoće mene i kopkalo ga je prezime. Posle nekoliko dana upitao me da li sam čuo za Sašu Todića iz Zrenjanina, nekadašnjeg golmana Proletera. Nasmejao sam se, odmah je shvatio i rekao: „Budi kao otac, čovek i golman“. Zahvalan sam mu na ukazanoj prilici. Menjali su se treneri i kod svih sam bio ispred mreže.

Saša Todić se nadovezao na sinovljeve reči:

- Put nam je isti, samo je on ranije debitovao za prvi tim.

Usledila je opaska zašto nije, kao otac, seniorski staž počeo na Begeju.

- Iz Radničkog me niko nije zvao – nasmejao sam mlađani Todić. – Šalim se, ne mora to da se zapiše.

Dugo je trajala karijera Saše Todića, završio je u novosadskim „kanarincima” i neki od njegovih saigrača iz tih dana, ove jeseni bili su Stefanovi protivnici.

- Pričao mi je, a kad sam se vratio 2010. godine, pozvali su me u RFK Novi Sad da počnem kao trener golmana. Za svaki slučaj su me i registrovali i kad se povredio Miloš Vesić, morao sam da stanem ispred mreže. Branio sam na šest mečeva i na pet bio proglašen igračem utakmice. Govorili su mi da nastavim, ali čvrsto sam bio odlučio da se bavim trenerskim poslom i obučavam golmane.

Tri sezone, od 2011. do 2014, učio je golmane Vojvodine, doživeo dva finala Kupa i prvo osvajanje u istoriji Novosađana. Naredne dve sezone radio je u Fujairi, klubu iz Emirata, da bi prva tri meseca 2017. ponovo bio u Vojvodini. Potom je radio u stručnom štabu Milovana Rajevca, selektora Tajlanda i bio učesnik Azijskog prvenstva (2019). Dve godine vodio je brigu o golmanima Dahre iz Emirata.

- Dobro sam upoznao azijski fudbal i svi koji misle da je slabijeg kvaliteta, grdno se varaju. Ima odličnih igrača iz Brazila i Afrike i u prosečnim klubovima zarađuju po milion dolara, u najjačim i po pet ili šest. Imao sam u nekim klubovima iskusne golmane i to je olakšavalo rad. Dugo se već traže golmani koji znaju da igraju, igra se „ševa” u kaznenom prostoru i nema besciljnog degažiranja lopte. Pored toga, svi hoće golmane više od 192 cm i to nije samo u evropskim „ligama petice“, već svuda gde se fudbal igra.

Na pitanje kako vidi naredne godine sinovljeve karijere, odmah je odgovorio:

- Bilo šta da je izabrao, imao bi podršku porodice. Vredan je, posvećen i pita za savet. Sve je na njemu i sudim kao trener, ne kao otac, na dobrom je putu. Kaljenje u Šajkašu dobro je došlo, strpljiv je i primetno je da napreduje.

Sin Stefan se nasmejao i izrekao ličnu želju:  

- Da Borac ostane srpskoligaš, dali su mi šansu i to ne mogu da zaboravim.