ЕКСКЛУЗИВНО – Вујовић: Дивим се и даље мајсторији Пиксија против Шпаније

Брз, ефикасан, незаустављив, дуго међу најбољима у некадашњој великој земљи. Освајао је навијаче где год да је играо, почев од Хајдука, преко Бордоа, Пари Сен Жермена, Сошоа, Нице и, наравно, репрезентације Југославије. Играо је на два светска првенства и направио каријеру за понос. Није постао тренер, али Златко Вујовић и данас привлачи пажњу где год да се појави. С њим се о фудбалу може причати читав дан и није то само сећање на прошлост, већ и објективна оцена данашњих генерација фудбалера.

Златко је са 240 утакмица и 101 голом једна од највећих легенди Хајдука. Са Сплићанима је био шампион СФРЈ у сезони 1978/79. и освајач купа 1983/84.

- Био сам млад те 1979. и старији играчи су много више допринели трофеју. Сећам се последње две утакмице, кад смо се вратили у Сплит, ишли аутобусом кроз град поздрављени од навијача. Већу улогу имао сам у освајању купа, победили смо Црвену звезду у финалу. Најдраже ми је признање за најбољег играча Југославије 1981, у конкуренцији Зајеца, Пижона Петровића. Покојни Јурица Јерковић ми је рекао да сам победио за један глас, испред Зајеца, тад играча светске класе. Памтим добро и европске утакмице са Хајдуком, оне које смо победили, остало се трудим да заборавим.

Имали сте блиставе моменте у репрезентацији Југославије, постигли 25 голова на 70 утакмица, али о Мондијалу у Шпанију 1982. свако из ваше генерације прича са сетом?

- Била је то најбоља генерација у мојој репрезентативној каријери. Имали смо такве играче (Петровић, Шестић, Халилхоџић, Пашић, Пантелић, Зајец, Живковић, Гудељ...) да ми је било незамисливо да не прођемо групу, мислио сам чак да ћемо доћи до финала. Ремизирали смо са Северном Ирском први меч, онда смо морали да добијемо Шпанце, а знали смо да ће да нас наместе, победа против Хондураса није нам помогла да прођемо даље јер су Шпанија и Ирска одиграли нерешено. Били смо одлични у квалификацијама, али штета што нисмо ништа урадили на Мондијалу.

Много је боље било 1990. у Италији, кад сте несрећно поражени од Аргентине у четвртфиналу после лошијег извођења једанаестераца?

- Нисмо отишли на Апенине са резултатским оптерећењем, а имали смо скуп младих и старијих играча, Сушић, Хаџибегић, Ивковић, Јозић, Вулић, ја били смо старији. Изузетно смо поштовали селектора Ивицу Осима, знали смо шта од нас тражи. Заслужено смо прошли Шпанце. Ту утакмицу сви памтимо по Пиксијевим головима. Сећам се дуела са шпанским беком на крилу, нисам хтео да га ударим лактом већ ми је он налетео пре него што сам центрирао. И данас кад на Јутјубу погледам како је Стојковић заломио Васкеза уместо да ухвати волеј устанем и аплаудирам. Било је то савршенство, није могао свако да изведе тако нешто, за Пиксија није чудно, био је светски играч. Остао је велики жал због пенала против Аргентине. Ивковић је одбранио шут Марадоне, наша два играча су промашила...

Многи и данас причају да се Југославија не би распала да сте у Италији постали прваци света?

- То је политика, избио је рат. Била би сигурно велика еуфорија. Штета је што нисмо урадили више, али имали смо заиста добрих утакмица. Играо сам још мало на почетку квалификација за ЕП 1992. и опростио се после победе над Данском у Копенхагену. Играо сам још добро у клубу, али у репрезентацији су долазили млађи. У то време смо били стари са 32, 33 године, данас нема млађих, па игра Модрић са 40 и многи други. 

Је ли истина да сте због брата Зорана 1986. отишли у Бордо, а не у Италију где су звали само вас, не и близанца?

- Није било тако. Имали смо менаџера, нашег одличног пријатеља који нас је одвео у Бордо, јер јер је био у јако добрим односима са председником. Боље је што смо Зоран и ја ишли заједно. Он је као леви бек тамо показао квалитет, питање је како би негде другде играо без мене. Нас двојица могли смо да играмо затворених очију. И у Бордоу су брзо схватили да су погодили са нама. Зорана нисам ја одвео, само сам предложио, они су прихватили.

Било вам је тешко да се раздвајате од Зорана током каријере?

- Некад смо морали, то је посао. Задовољство је било велико кад смо играли заједно. Французи су нас у почетку гледали другачије у односу на друге странце, као момке са Балкана. Одмах смо ушли у шему, дошли спремни на припреме. Требало је да одмарамо 15 дана, а ми смо само пет, остало време тренирали индивидуално са Бићетом Младинићем. Нисмо то никоме рекли, колико смо били припремљени. Брзо су нас сви заволели.

Са Бордоом сте урадили исто што и са Хајдуком, освојили титулу и куп?

- Било је то одмах, у првој сезони, 1986/87. До краја нисмо стигли само у Купу победника купова, у полуфиналу. У Француској смо имали јаку конкуренцију у Пари Сен Жермену са Сушићем, Марсељ са газдом Тапијем. Олимпик смо у финалу добили 2:0, дао сам други гол. Упамтио сам тај меч по батинама, невероватно како је тукао француски играч. Судио је Мишел Вотро и пустио домаћег играча да ме туче...

Инострана каријера вам је везана искључиво за Француску?

- Нисам волео Немачку, тамо се играло тврдо, само је било важно трчање, ударало се главом кроз зид. Можда сам могао у Италију, преговарали смо са Торином и још неким клубом. Отишао сам у Бордо са 28, тад се није ни могло раније. Никад ми се није десило да будем неспреман. Имао сам техничке недостатке, али сам их компензовао пожртвованом игром. Нисам могао да глумим Слишковића - и он и ја били смо потребни Хајдуку. Кад је лопта била код Баке знао сам да морам да кренем на сваку, иако сам од десет пасова примао три или четири.

Брзина вам је много помагала?

- Уживао сам јер сам увек противничке играче ломио због те предности, било је и „бицикли“, поготово ако је ривал спорији. Научио сам од Зајеца, Стојковића, Савића, Халилхоџића, како да употребљавам руке. Стално сам размишљао хоће ли ми неко сломити ногу. Уклизавали су ми с леђа. Данас би такве играче послали у затвор. Банковића не могу да смислим,  мада није био једини. Чуди ме како нисам завршио на штакама колико су ме тукли. Говорили су ми да ми не могу ништа због моје спремности, али нисам имао очи иза леђа. Чоп из Динама клизао је десет метара по блату и киши док ме не избаци са терена. Бог ме спасавао да ми ништа не пукне. Ги Ру је у Француској говорио да често падам, морао сам.

Данашњи фудбал дијаметрално је супротан од оног у ваше доба, да ли само због новца?

- Техника је доведена до савршенства. Нема више дугог пријема, држања лопте три-четири минута. Тако је играо Гудељ. Данас се све одиграва из прве, друге, глава мора да буде горе нон-стоп. Играчи су засићени, играју сваки трећи дан, најспремнији долазе до изражаја. Опоравак је брз, зна се шта се пије пре и после утакмице. Ми нисмо имали витамине, а увек смо пружали максимум. Скоро сам гледао једну нашу утакмицу против Партизана, по снегу, у данашње време не би играли док терен не изгледа као Вембли. Дефанзивци ако криво „погледају“ нападача добију жути картон. Томислав Ивић је од нас у Хајдуку тражио да јуримо играча по целом терену, данас се пресинг врши одмах горе, опстају они који то могу. Зато су износи трансфера отишли у бесцење, зарађују много и они који нису врхунски. Док сам играо у Хајдуку мислио сам да могу да зарадим само у иностранству. За други уговор нисам добио ништа. На мом месту други би се обезбедили, а ја сам превише волео фудбал. Не жалим, било је то јаче од мене.

Нисте постали тренер као многи из ваше генерације, ако се изузме краткотрајан рад у Омладинској школи  Хајдука?

- Били су тад код мене Вучевић, Пушник. Није ме, ипак, интересовао тренерски посао. Калинићу сам помогао кад је почињао, куповао сам му копачке јер сам у њему видео таленат. Видео сам и да данашњи играчи не слушају, узалуд је трошити живце. Нисам желео да добијем инфаркт на терену, темпераментан сам. Није ми то грешка, чувао сам здравље, видите шта се дешава са Шестићем, иако није постао тренер. Милош ми је био јако драг и симпатичан. Спорт ти у животу много да, али и узме. Никад не знамо шта нас чека кад дођемо у неке године.

Много је и страних играча на овим нашим просторима?

- Разни људи раде у фудбалу, ко су директори, председници, тренери. У Хајдук долазе слободни играчи, да су добри не би долазили овде. Клуб је у минусу, кад нешто заради, а не може као Динамо 40 милиона од Европе, јер испада рано у квалификацијама, мора да врати дугове. Због елиминација на међународној сцени дигне се бука неколико дана, затим се све заборави и тако годинама. 

Гледате ли утакмице Сплићана на стадиону?

- Не идем на сваку, само на одређене. Хрватска лига се изједначила, али квалитета нема, деси се да буде два шута на гол у току целе утакмице. Неће нико то да призна.

Може ли Хајдук до титуле ове сезоне после 20 година?

- Чекамо дуго, ако ове године не будемо прваци нећемо никад. Ријека је прва, са истим бројем бодова. Динамо заостаје седам, али зарадиће 50 милиона евра од учешћа у Лиги шампиона и лако купује играче. Хајдуку фали нападач, можда још један. Они који су доведени су задовољни, што би ишли одавде, лепо им је на сунцу, а већина њих се не озноји. Фалио нам је тренер као Гатузо због дисциплине, „лудости“, подигао је тим у том смислу, он је циркузант, бациће јакну, ударити некоме шамар, а онда га пољубити. Нико, ипак, не пита зашто Хајдук није одиграо утакмицу да сви навијачи буду задовољни. Можда будемо и први, али игре нема, нити ће је бити.

Динамо је на клупу довео, такође, Италијана, Фабија Канавара?

- Нигде се ни он није дуго задржао, иако је имао успеха у Кини. Овде се размишља да је добро што је странац, имамо играче из других земаља, а домаћих тренера нема. Загрепчани су морали да губе кад играју на три фронта, погледајте Манчестер сити, није победио 12 утакмица заредом.

Разговор са таквом легендом увек прође брзо. Харизматични Златко Вујовић биће интересантан за причу и за 10, 20 година, јер је фудбал био и остао његов живот.