EKSKLUZIVNO – Vujović: Divim se i dalje majstoriji Piksija protiv Španije

Brz, efikasan, nezaustavljiv, dugo među najboljima u nekadašnjoj velikoj zemlji. Osvajao je navijače gde god da je igrao, počev od Hajduka, preko Bordoa, Pari Sen Žermena, Sošoa, Nice i, naravno, reprezentacije Jugoslavije. Igrao je na dva svetska prvenstva i napravio karijeru za ponos. Nije postao trener, ali Zlatko Vujović i danas privlači pažnju gde god da se pojavi. S njim se o fudbalu može pričati čitav dan i nije to samo sećanje na prošlost, već i objektivna ocena današnjih generacija fudbalera.

Zlatko je sa 240 utakmica i 101 golom jedna od najvećih legendi Hajduka. Sa Splićanima je bio šampion SFRJ u sezoni 1978/79. i osvajač kupa 1983/84.

- Bio sam mlad te 1979. i stariji igrači su mnogo više doprineli trofeju. Sećam se poslednje dve utakmice, kad smo se vratili u Split, išli autobusom kroz grad pozdravljeni od navijača. Veću ulogu imao sam u osvajanju kupa, pobedili smo Crvenu zvezdu u finalu. Najdraže mi je priznanje za najboljeg igrača Jugoslavije 1981, u konkurenciji Zajeca, Pižona Petrovića. Pokojni Jurica Jerković mi je rekao da sam pobedio za jedan glas, ispred Zajeca, tad igrača svetske klase. Pamtim dobro i evropske utakmice sa Hajdukom, one koje smo pobedili, ostalo se trudim da zaboravim.

Imali ste blistave momente u reprezentaciji Jugoslavije, postigli 25 golova na 70 utakmica, ali o Mondijalu u Španiju 1982. svako iz vaše generacije priča sa setom?

- Bila je to najbolja generacija u mojoj reprezentativnoj karijeri. Imali smo takve igrače (Petrović, Šestić, Halilhodžić, Pašić, Pantelić, Zajec, Živković, Gudelj...) da mi je bilo nezamislivo da ne prođemo grupu, mislio sam čak da ćemo doći do finala. Remizirali smo sa Severnom Irskom prvi meč, onda smo morali da dobijemo Špance, a znali smo da će da nas nameste, pobeda protiv Hondurasa nije nam pomogla da prođemo dalje jer su Španija i Irska odigrali nerešeno. Bili smo odlični u kvalifikacijama, ali šteta što nismo ništa uradili na Mondijalu.

Mnogo je bolje bilo 1990. u Italiji, kad ste nesrećno poraženi od Argentine u četvrtfinalu posle lošijeg izvođenja jedanaesteraca?

- Nismo otišli na Apenine sa rezultatskim opterećenjem, a imali smo skup mladih i starijih igrača, Sušić, Hadžibegić, Ivković, Jozić, Vulić, ja bili smo stariji. Izuzetno smo poštovali selektora Ivicu Osima, znali smo šta od nas traži. Zasluženo smo prošli Špance. Tu utakmicu svi pamtimo po Piksijevim golovima. Sećam se duela sa španskim bekom na krilu, nisam hteo da ga udarim laktom već mi je on naleteo pre nego što sam centrirao. I danas kad na Jutjubu pogledam kako je Stojković zalomio Vaskeza umesto da uhvati volej ustanem i aplaudiram. Bilo je to savršenstvo, nije mogao svako da izvede tako nešto, za Piksija nije čudno, bio je svetski igrač. Ostao je veliki žal zbog penala protiv Argentine. Ivković je odbranio šut Maradone, naša dva igrača su promašila...

Mnogi i danas pričaju da se Jugoslavija ne bi raspala da ste u Italiji postali prvaci sveta?

- To je politika, izbio je rat. Bila bi sigurno velika euforija. Šteta je što nismo uradili više, ali imali smo zaista dobrih utakmica. Igrao sam još malo na početku kvalifikacija za EP 1992. i oprostio se posle pobede nad Danskom u Kopenhagenu. Igrao sam još dobro u klubu, ali u reprezentaciji su dolazili mlađi. U to vreme smo bili stari sa 32, 33 godine, danas nema mlađih, pa igra Modrić sa 40 i mnogi drugi. 

Je li istina da ste zbog brata Zorana 1986. otišli u Bordo, a ne u Italiju gde su zvali samo vas, ne i blizanca?

- Nije bilo tako. Imali smo menadžera, našeg odličnog prijatelja koji nas je odveo u Bordo, jer jer je bio u jako dobrim odnosima sa predsednikom. Bolje je što smo Zoran i ja išli zajedno. On je kao levi bek tamo pokazao kvalitet, pitanje je kako bi negde drugde igrao bez mene. Nas dvojica mogli smo da igramo zatvorenih očiju. I u Bordou su brzo shvatili da su pogodili sa nama. Zorana nisam ja odveo, samo sam predložio, oni su prihvatili.

Bilo vam je teško da se razdvajate od Zorana tokom karijere?

- Nekad smo morali, to je posao. Zadovoljstvo je bilo veliko kad smo igrali zajedno. Francuzi su nas u početku gledali drugačije u odnosu na druge strance, kao momke sa Balkana. Odmah smo ušli u šemu, došli spremni na pripreme. Trebalo je da odmaramo 15 dana, a mi smo samo pet, ostalo vreme trenirali individualno sa Bićetom Mladinićem. Nismo to nikome rekli, koliko smo bili pripremljeni. Brzo su nas svi zavoleli.

Sa Bordoom ste uradili isto što i sa Hajdukom, osvojili titulu i kup?

- Bilo je to odmah, u prvoj sezoni, 1986/87. Do kraja nismo stigli samo u Kupu pobednika kupova, u polufinalu. U Francuskoj smo imali jaku konkurenciju u Pari Sen Žermenu sa Sušićem, Marselj sa gazdom Tapijem. Olimpik smo u finalu dobili 2:0, dao sam drugi gol. Upamtio sam taj meč po batinama, neverovatno kako je tukao francuski igrač. Sudio je Mišel Votro i pustio domaćeg igrača da me tuče...

Inostrana karijera vam je vezana isključivo za Francusku?

- Nisam voleo Nemačku, tamo se igralo tvrdo, samo je bilo važno trčanje, udaralo se glavom kroz zid. Možda sam mogao u Italiju, pregovarali smo sa Torinom i još nekim klubom. Otišao sam u Bordo sa 28, tad se nije ni moglo ranije. Nikad mi se nije desilo da budem nespreman. Imao sam tehničke nedostatke, ali sam ih kompenzovao požrtvovanom igrom. Nisam mogao da glumim Sliškovića - i on i ja bili smo potrebni Hajduku. Kad je lopta bila kod Bake znao sam da moram da krenem na svaku, iako sam od deset pasova primao tri ili četiri.

Brzina vam je mnogo pomagala?

- Uživao sam jer sam uvek protivničke igrače lomio zbog te prednosti, bilo je i „bicikli“, pogotovo ako je rival sporiji. Naučio sam od Zajeca, Stojkovića, Savića, Halilhodžića, kako da upotrebljavam ruke. Stalno sam razmišljao hoće li mi neko slomiti nogu. Uklizavali su mi s leđa. Danas bi takve igrače poslali u zatvor. Bankovića ne mogu da smislim,  mada nije bio jedini. Čudi me kako nisam završio na štakama koliko su me tukli. Govorili su mi da mi ne mogu ništa zbog moje spremnosti, ali nisam imao oči iza leđa. Čop iz Dinama klizao je deset metara po blatu i kiši dok me ne izbaci sa terena. Bog me spasavao da mi ništa ne pukne. Gi Ru je u Francuskoj govorio da često padam, morao sam.

Današnji fudbal dijametralno je suprotan od onog u vaše doba, da li samo zbog novca?

- Tehnika je dovedena do savršenstva. Nema više dugog prijema, držanja lopte tri-četiri minuta. Tako je igrao Gudelj. Danas se sve odigrava iz prve, druge, glava mora da bude gore non-stop. Igrači su zasićeni, igraju svaki treći dan, najspremniji dolaze do izražaja. Oporavak je brz, zna se šta se pije pre i posle utakmice. Mi nismo imali vitamine, a uvek smo pružali maksimum. Skoro sam gledao jednu našu utakmicu protiv Partizana, po snegu, u današnje vreme ne bi igrali dok teren ne izgleda kao Vembli. Defanzivci ako krivo „pogledaju“ napadača dobiju žuti karton. Tomislav Ivić je od nas u Hajduku tražio da jurimo igrača po celom terenu, danas se presing vrši odmah gore, opstaju oni koji to mogu. Zato su iznosi transfera otišli u bescenje, zarađuju mnogo i oni koji nisu vrhunski. Dok sam igrao u Hajduku mislio sam da mogu da zaradim samo u inostranstvu. Za drugi ugovor nisam dobio ništa. Na mom mestu drugi bi se obezbedili, a ja sam previše voleo fudbal. Ne žalim, bilo je to jače od mene.

Niste postali trener kao mnogi iz vaše generacije, ako se izuzme kratkotrajan rad u Omladinskoj školi  Hajduka?

- Bili su tad kod mene Vučević, Pušnik. Nije me, ipak, interesovao trenerski posao. Kaliniću sam pomogao kad je počinjao, kupovao sam mu kopačke jer sam u njemu video talenat. Video sam i da današnji igrači ne slušaju, uzalud je trošiti živce. Nisam želeo da dobijem infarkt na terenu, temperamentan sam. Nije mi to greška, čuvao sam zdravlje, vidite šta se dešava sa Šestićem, iako nije postao trener. Miloš mi je bio jako drag i simpatičan. Sport ti u životu mnogo da, ali i uzme. Nikad ne znamo šta nas čeka kad dođemo u neke godine.

Mnogo je i stranih igrača na ovim našim prostorima?

- Razni ljudi rade u fudbalu, ko su direktori, predsednici, treneri. U Hajduk dolaze slobodni igrači, da su dobri ne bi dolazili ovde. Klub je u minusu, kad nešto zaradi, a ne može kao Dinamo 40 miliona od Evrope, jer ispada rano u kvalifikacijama, mora da vrati dugove. Zbog eliminacija na međunarodnoj sceni digne se buka nekoliko dana, zatim se sve zaboravi i tako godinama. 

Gledate li utakmice Splićana na stadionu?

- Ne idem na svaku, samo na određene. Hrvatska liga se izjednačila, ali kvaliteta nema, desi se da bude dva šuta na gol u toku cele utakmice. Neće niko to da prizna.

Može li Hajduk do titule ove sezone posle 20 godina?

- Čekamo dugo, ako ove godine ne budemo prvaci nećemo nikad. Rijeka je prva, sa istim brojem bodova. Dinamo zaostaje sedam, ali zaradiće 50 miliona evra od učešća u Ligi šampiona i lako kupuje igrače. Hajduku fali napadač, možda još jedan. Oni koji su dovedeni su zadovoljni, što bi išli odavde, lepo im je na suncu, a većina njih se ne oznoji. Falio nam je trener kao Gatuzo zbog discipline, „ludosti“, podigao je tim u tom smislu, on je cirkuzant, baciće jaknu, udariti nekome šamar, a onda ga poljubiti. Niko, ipak, ne pita zašto Hajduk nije odigrao utakmicu da svi navijači budu zadovoljni. Možda budemo i prvi, ali igre nema, niti će je biti.

Dinamo je na klupu doveo, takođe, Italijana, Fabija Kanavara?

- Nigde se ni on nije dugo zadržao, iako je imao uspeha u Kini. Ovde se razmišlja da je dobro što je stranac, imamo igrače iz drugih zemalja, a domaćih trenera nema. Zagrepčani su morali da gube kad igraju na tri fronta, pogledajte Mančester siti, nije pobedio 12 utakmica zaredom.

Razgovor sa takvom legendom uvek prođe brzo. Harizmatični Zlatko Vujović biće interesantan za priču i za 10, 20 godina, jer je fudbal bio i ostao njegov život.