Уз веру у Бога, ништа није тешко

Зоран Шемић, у последњој деценији порани на Бадњи дан и са другарима из комшилука, са секиорм као обавезном алатком, одлази по Бадњак. Најчешће су одредиште Мужљански ритови, део приградског насеља Зрењанина.

- Тамо је шума, има шипражја и пријатељи обавезно поведу децу, моји синови су још мали, али идуће године старији Вукан биће уз мене – каже Шемић, првотимац српсколигашке Војводине 1928 из Перлеза. – После повратка, део Бадњака уносимо у куће, део остављамо на улици и у вечерњим сатима га упалимо.

Причао је са усхићењем о обичајима за божићни празник.

- Окупимо се око ватре, комплетна улица је на једном месту и уз музику, припремамо рибљу чорбу, печемо рибу, а тада почиње и окретање ражњева за прославу Божића и готово увек прасе је на менију. Деца носе кесе и куринђају од врата до врата, па потом броје дарове. Све је као кад сам био малишан, обичаји се не мењају и треба да тако буде, традиција је једна.

Породица је на окупу, радост великом празнику испрати се уз осмехе, песму, размену дарова, а  најмлађи се лоцирају поред јелке где је, уз лепо упаковане поклоне и играчке, најлепше.

- Старији Вукан има 18 месеци, млађи Василије шест, а име је добио по крсној слави, Светом Василију Великом, који се обележава 14. јануара. Вукан све зна, не може да се „завара“, а Василије погледом прати шта брат ради. Недељу дана после Божића прославимо породичну славу и јануар нам је месец пун радости. Био сам „клинац“ кад сам приметио да родитељи, тата Жељко и мама Габриела, испред новогодишњег славља, стављају божићне дане и крсну славу. Тада смо сви на окупу, сестра Милица, студент четврте године медицине на ВМА, долази из Београда, са мојом супругом Андреом, помаже око припреме гозбе, сто је пун и нема чега нема, а ломљење чеснице је за памћење.  Дивни тренуци породичне хармоније, слоге и среће које нам Господ дарује за драги и велики празник Божић. За нас је то највећа породична светковина.

Кренуо је рано у цркву, не пропушта недељне литургије и увек испуни Божићни пост до краја.

- Од основне школе идем у цркву. Често сам се питао зашто много света недељом иде у цркву и зашто то раде у дане породичних слава. Родитељи су ми потанко објаснили и тако сам кренуо. Сваке недеље одлазим на литургију, помолим се, а пред утакмицу, кад закорачим на терен, три пута се прекрстим. Што се поста тиче, било је малих проблемчића, али мама је стала на моју страну. Отац је постио, имао сам девет година и желео да радим што и он. Мајка ме подржала и променила јеловник. Траје то и данас и уз веру у Бога, ништа ми није тешко.

У ономе што ради, Зоран има пратњу у супрузи Андреи.

- Идемо у цркву, заједно се помолимо и заједно смо у посту. Осећамо лакоћу у души, мир и спокој изнад свега и то нам даје додатну енергију за све што радимо и чиме се бавимо.

Данас ће посетити Успенску цркву у зрењанинској Светосавској улици, која је увек пуна верника.

- Држаћу за руку Вукана, у другој ћу да носим Василија, наследници су кренули родитељским путем и прелепим обичајима.

Рођен је 3. маја 1999. године, био је одличан средњошколац и студије права привео је крају.

- Ако не дипломирам овог месеца, у фебруару ћу сигурно. Могло је да буде и раније и није ми фудбал био препрека, увек сам знао да распоредим школске и спортске обавезе. Кад се родио Вукан нисам знао шта од среће, желео сам да испратим његове прве дане и месеце, прву годину, па кад је добио и брата, били су нам једини у фокусу. Добро, тата ће сад до дипломе.

Насмејао се и рекао „да може још да прича о празнику Христовог рођења, о црквеним обичајима и славама“.

- Журнал редовно читам и одлично је што за велике празнике, као што су сада Божић и на пролеће Ускрс, пише о нама који их обележавамо по традицији. Добро је за најмлађе који су загазили у спортске воде да упознају и народне обичаје, преносе се с колена на колено и ништа им неће одузимати од, рецимо, игре с лоптом. Знам на свом примеру, никад нисам имао трему, нити био неровозан пред утакмицу, кад одем у цркву и помолим се.

Перлежани су јесењу трку завршили на претпоследњем месту са девет бодова уписаних из три победе. Једини су тим у српсколигашкој „Војводини“ без ремија.

- Прошлог јула вратио сам се у Војводину 1928. Био сам члан екипе која је 2019. године, кроз два меча баража, исписала историју и први пут увела клуб у Српску лигу. Добрим играма узвратио сам и у српсколигашком друштву и кад су ме летос позвали да помогнем, нисам се двоумио. Опстанак је једини циљ и покушаћемо да истрајемо до краја. Дуго сам у овом рангу и никад тимови нису били изједначенији. Најављено је да ћемо се појачати и да ће квалитет бити на вишем нивоу. Имамо један од најмлађих тимова, многи су дебитовали у Срској лиги и одразило се на резултате. Било је мечева где смо могли до победе или ремија, али није нас хтело.

Каријеру је почео да гради са позиције левог бека, последњих година више је штопер.

- Увек сам у служби колектива и никад себе нисам гурао испред тима или неког од саиграча. Шта тренер Марко Гутеша затражи, трудим се да испуним, тако је било и у другим екипама. Одговара ми лева страна терена, не само у дефанзиви. Слободно улазим у дуеле, не калкулишем и борим се и за лопте за које се мисли да су изгубљене. Фудбал је игра, али и велика борба, побеђују истрајни и посвећени – истакао је Зоран Шемић.