Uz veru u Boga, ništa nije teško

Zoran Šemić, u poslednjoj deceniji porani na Badnji dan i sa drugarima iz komšiluka, sa sekiorm kao obaveznom alatkom, odlazi po Badnjak. Najčešće su odredište Mužljanski ritovi, deo prigradskog naselja Zrenjanina.

- Tamo je šuma, ima šipražja i prijatelji obavezno povedu decu, moji sinovi su još mali, ali iduće godine stariji Vukan biće uz mene – kaže Šemić, prvotimac srpskoligaške Vojvodine 1928 iz Perleza. – Posle povratka, deo Badnjaka unosimo u kuće, deo ostavljamo na ulici i u večernjim satima ga upalimo.

Pričao je sa ushićenjem o običajima za božićni praznik.

- Okupimo se oko vatre, kompletna ulica je na jednom mestu i uz muziku, pripremamo riblju čorbu, pečemo ribu, a tada počinje i okretanje ražnjeva za proslavu Božića i gotovo uvek prase je na meniju. Deca nose kese i kurinđaju od vrata do vrata, pa potom broje darove. Sve je kao kad sam bio mališan, običaji se ne menjaju i treba da tako bude, tradicija je jedna.

Porodica je na okupu, radost velikom prazniku isprati se uz osmehe, pesmu, razmenu darova, a  najmlađi se lociraju pored jelke gde je, uz lepo upakovane poklone i igračke, najlepše.

- Stariji Vukan ima 18 meseci, mlađi Vasilije šest, a ime je dobio po krsnoj slavi, Svetom Vasiliju Velikom, koji se obeležava 14. januara. Vukan sve zna, ne može da se „zavara“, a Vasilije pogledom prati šta brat radi. Nedelju dana posle Božića proslavimo porodičnu slavu i januar nam je mesec pun radosti. Bio sam „klinac“ kad sam primetio da roditelji, tata Željko i mama Gabriela, ispred novogodišnjeg slavlja, stavljaju božićne dane i krsnu slavu. Tada smo svi na okupu, sestra Milica, student četvrte godine medicine na VMA, dolazi iz Beograda, sa mojom suprugom Andreom, pomaže oko pripreme gozbe, sto je pun i nema čega nema, a lomljenje česnice je za pamćenje.  Divni trenuci porodične harmonije, sloge i sreće koje nam Gospod daruje za dragi i veliki praznik Božić. Za nas je to najveća porodična svetkovina.

Krenuo je rano u crkvu, ne propušta nedeljne liturgije i uvek ispuni Božićni post do kraja.

- Od osnovne škole idem u crkvu. Često sam se pitao zašto mnogo sveta nedeljom ide u crkvu i zašto to rade u dane porodičnih slava. Roditelji su mi potanko objasnili i tako sam krenuo. Svake nedelje odlazim na liturgiju, pomolim se, a pred utakmicu, kad zakoračim na teren, tri puta se prekrstim. Što se posta tiče, bilo je malih problemčića, ali mama je stala na moju stranu. Otac je postio, imao sam devet godina i želeo da radim što i on. Majka me podržala i promenila jelovnik. Traje to i danas i uz veru u Boga, ništa mi nije teško.

U onome što radi, Zoran ima pratnju u supruzi Andrei.

- Idemo u crkvu, zajedno se pomolimo i zajedno smo u postu. Osećamo lakoću u duši, mir i spokoj iznad svega i to nam daje dodatnu energiju za sve što radimo i čime se bavimo.

Danas će posetiti Uspensku crkvu u zrenjaninskoj Svetosavskoj ulici, koja je uvek puna vernika.

- Držaću za ruku Vukana, u drugoj ću da nosim Vasilija, naslednici su krenuli roditeljskim putem i prelepim običajima.

Rođen je 3. maja 1999. godine, bio je odličan srednjoškolac i studije prava priveo je kraju.

- Ako ne diplomiram ovog meseca, u februaru ću sigurno. Moglo je da bude i ranije i nije mi fudbal bio prepreka, uvek sam znao da rasporedim školske i sportske obaveze. Kad se rodio Vukan nisam znao šta od sreće, želeo sam da ispratim njegove prve dane i mesece, prvu godinu, pa kad je dobio i brata, bili su nam jedini u fokusu. Dobro, tata će sad do diplome.

Nasmejao se i rekao „da može još da priča o prazniku Hristovog rođenja, o crkvenim običajima i slavama“.

- Žurnal redovno čitam i odlično je što za velike praznike, kao što su sada Božić i na proleće Uskrs, piše o nama koji ih obeležavamo po tradiciji. Dobro je za najmlađe koji su zagazili u sportske vode da upoznaju i narodne običaje, prenose se s kolena na koleno i ništa im neće oduzimati od, recimo, igre s loptom. Znam na svom primeru, nikad nisam imao tremu, niti bio nerovozan pred utakmicu, kad odem u crkvu i pomolim se.

Perležani su jesenju trku završili na pretposlednjem mestu sa devet bodova upisanih iz tri pobede. Jedini su tim u srpskoligaškoj „Vojvodini“ bez remija.

- Prošlog jula vratio sam se u Vojvodinu 1928. Bio sam član ekipe koja je 2019. godine, kroz dva meča baraža, ispisala istoriju i prvi put uvela klub u Srpsku ligu. Dobrim igrama uzvratio sam i u srpskoligaškom društvu i kad su me letos pozvali da pomognem, nisam se dvoumio. Opstanak je jedini cilj i pokušaćemo da istrajemo do kraja. Dugo sam u ovom rangu i nikad timovi nisu bili izjednačeniji. Najavljeno je da ćemo se pojačati i da će kvalitet biti na višem nivou. Imamo jedan od najmlađih timova, mnogi su debitovali u Srskoj ligi i odrazilo se na rezultate. Bilo je mečeva gde smo mogli do pobede ili remija, ali nije nas htelo.

Karijeru je počeo da gradi sa pozicije levog beka, poslednjih godina više je štoper.

- Uvek sam u službi kolektiva i nikad sebe nisam gurao ispred tima ili nekog od saigrača. Šta trener Marko Guteša zatraži, trudim se da ispunim, tako je bilo i u drugim ekipama. Odgovara mi leva strana terena, ne samo u defanzivi. Slobodno ulazim u duele, ne kalkulišem i borim se i za lopte za koje se misli da su izgubljene. Fudbal je igra, ali i velika borba, pobeđuju istrajni i posvećeni – istakao je Zoran Šemić.