Сан сениорски тим и „Боже правде”

Готово месец дана пре рођендана, а Вук Кулипинац је 17 свећица на торти одувао 8. априла 2024. године, уписао је деби, прве минуте у дресу Војводине и то против Спартака. Био је то 1. март и то у гостима ривалу.

Јесу Лале поражене, али ту и такву шансу Вук ће памтити до краја живота. Потом су уследиле мини бравуре против Борца из Старчева, Рибнице, поени које је овај млади „лав” у екипи Марка Наранчића само низао.

Година 2025. момак родом из Младеновца, репрезентативац Србије кроз све млађе селекције, поносно носи дрес са бројем 4! Сада је већ тинејџер који има 30 сетова 108 поена, 168 пријема и тако редом и постао је стуб игре лидера из Српске Атине.

Све само не обичан момак иако је на прво питање, молбу да каже нешто о себи, ако жели, ако смемо да знамо, Вук је онако „клиначки” прозборио:

- Смете да знате, мислим да нисам баш интересантан ван одбојке. Сваки слободан тренутак користим да проведем време са породицом и друштвом. Волим да гледам филмове и наравно игрице су неизбежне – каже одбојкаш који ће ове године прославити и пунолетство, а нема сумње да је већ скренуо пажњу на себе за корак ка сениорском тиму. Али о том потом. Вук има своје снове, жеље циљеве.

Између тренинга јер Војводина је почела 2. јануара са радом за други део сезоне, ситних обавеза, дете из чувене Гимназије „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду, причао је и о прослави Божића, стремљењима, успесима, жељи да једног дана у дресу сениорског тима пева химну „Боже правде” и поносно представља земљу, клуб, народ, породицу…

Дакле, биће празничко у дому Кулпинчевих, како ћете прославити Божић?

- Идемо са породицом са мамине стране Кременовићи, ту нас има превише (смех) и то се прославља у Младеновцу за Божић два дана 6. и 7. јануара – почео је Вук разговор али мама Наташа, уз оца Срђана и млађу сестру Лену, највећа подршка, добацује онако из прикрајка док спрема трпезу:

- После прелазимо са Кулпинцима у Београд.

Породица за поштовање, наш главни јунак Вук је накратко застао као прави џентлмен а онда и наставио…

Ко ће да буде положајник, пали се бадњак, све по традицији?

- Све ће бити у духу празника, тако је сваке године. Положајник, нема дилеме, бићу ја, пошто остали баш и нису вољни да устају рано – искрен је Кулпинац.

Професионална страница примача сервиса младе „плаве чете” већ је за поштовање од већ поменуте Војводине преко свих млађих селекција, а нису изостала ни индивидуална признања од првенства Србије за МВП играча и примача сервиса његових првих до сребра са јуниорском селекцијом наше земље.

Прво поглавље клуб, Војводина. Са само 17 година у првој сте постави великана, постоји ли било каква врста притиска због реномеа клуба?

- Наравно да притисак постоји, треба оправдати поверење клуба и тренера које су ми дали и пружили овакву прилику. Указана шанса и вера људи који су ми то пружили, само ми дају ветар у леђа да дам још више на сваком тренингу и свакој утакмици.

Олакшавајућа околност је и да сте окружени саиграчима који су уједно у мањој или већој мери били репрезентативни другари у млађим категоријама. Колико је значајно и то познанство због самог уигравања на клупском нивоу?

- Јако је значајно то наше „старо” познанство. Те људе знаш и са неке друге стране не само одбојкашке. На припремама репрезентације окренути смо једни другима, ту смо да саслушамо једни друге када је „криза”, да се радујемо заједно и смишљамо нове форе и шале за сваког понаособ. 

Да ли је младост Новосађана заправо и највећа снага тима?

- Заиста верујем да јесте. Мислим да су многи сумњали у нас и зато је сада још слађе када смо показали супротно. Имамо још много да радимо и да се усавршавамо али сам изузетно поносан на свој тим јер нисмо посустали, јер верујемо. Знам да ће сваки од мојих саиграча дати 100 одсто!

Често Вас и апострофирају као велики потенцијал за српску репрезентацију. Да ли такве речи пријају или само додатно обавезују?

- Не бих био искрен када бих рекао да не прија када чујем тако нешто. Сваком од нас је сениорска репрезентација циљ и жеља. Посебан осећај је када стојиш на терену и певаш своју химну, представљаш своју земљу, породицу, пријатеље, клуб… Ја сам то доживео у млађим репрезентацијама, а могу само да замислим како је у сениорској. Обавезујуће је свакако али волео бих да преузмем на себе ту „обавезу”.

Атипично, али још увек сте средњошколац. Успевате ли да постигнете све на оба фронта?

- Признајем да је то баш тешко, имамо два тренинга дневно а између школа. Моји професори заиста имају разумевања за моја одсуства, која су јако честа, али траже знање када се појавим у школи. Нађемо увек заједничко решење уз њихову велику помоћ.

Напомињали сте и раније да сте захвални на пруженој шанси од тренера Марка Наранчића. Како сте се осећали у првим утакмицама, знајући да се и очекује значајан допринос у индивидуалном учинку?

- Тешко је то речима описати, а да не звучи као клише. Био сам јако узбуђен због указане прилике али нисам сумњао у себе. У таквим тренуцима нема места за трему. Изађеш на терен и пружиш максимум. Сваког тренутка сам био свестан подршке коју имам од тренера и од тима. Када имаш тако нешто онда имаш и самопоуздање. Драго ми је да сам оправдао поверење тренера.

Да ли би прави рођендански поклон за пунолетство била и титула?

- Свакако би био прави и најлепши дар! – прича је једног Вука Кулпинца, момка чије су име стручњаци већ штиклирали. Али Вук следи своје снове и са обе ноге је на земљи.

Од тренутка када је освојио титуле државног првака у свим категоријама са Војводином, пре тога кроз рад под диригентском палицом стручњака Спасоја Милићевића, потом Страхиње Козића, на крају и Марка Наранчића, шефа струке првог тима Војводине.

А пут је крчио из ОК Младеновца, у коме је провео два месеца да би као дечак од 11 лета стигао до Академије одбојке Војводине, прошао све њене категорије и стрпљиво чекао да после пет сезона поносно истрчи у том већ поменутом дресу са бројем 4 сениорског тима.

Баш овако ће једини одбојкаш у породици чекати „пет минута” да од Орлића постане озбиљан Орао на европским и планетарним такмичењима у опреми националног тима!