Сама себе мотивишем

Добар дан Зорана, да ли сте расположени за Божићни интервју?

-Наравно, за Спортски журнал увек, али морам да вас позовем у 18 часова.

Договорено.

Било је тачно 18:00 кад је зазвонио телефон, на дисплеју - Зорана Аруновић.

–Стрелац сам, морам да будем увек тачна – рекла је кроз препознатљив смех освајачица златне медаље на Олимпијским играма у Паризу и наша најбоља стрелкиња.

Ако бисте направили рекапитулацију године за нама, шта бисте могли да кажете?

–Ту нећу бити тако прецизна јер то сад баш некако питање за састав на слободну тему – расположена је као и увек била Зорана. – Уозбиљићу се, доста се тога десило, али оно највредније и нешто што је обележило годину је злато у Паризу. То је била једина медаља која ми је недостаја и коју сам толико јако желела, јурила, па каква год да је била година успех на Олимпијским играма је нешто што ће бацити сјај.

И пре медаље у Паризу сте имали сјајне резултате, да ли можемо рећи да је 2024. била Ваша година?

–Освојила сам Светски куп у Минхену, имала медаљу на првенству Европе, још неке добре резултате, па је Париз дошао као круна. Мада и без те медаље бих могла да кажем да је година била моја и успешна, али са олимпијским златом је прича заокружена.

Да ли жалите за нечим?

–Жао ми је што нисам била боља у појединачном делу и што нисам успела да се борим за медаљу. Можда би неко рекао да нисам скромна, али искрено увек сам себе сматрала за неког ко заслужује медаљу у појединачној конкуренцији.

Нова шанса може да буде у Лос Анђелесу?

–Ух, нисам сигурна. Искрена да будем, доживела сам велико пражњење после освојене медаље у Паризу и из ове перспективе 2028. година је веома далеко. Навикла сам да после Олимпијских игара направим малу паузу, почнем са тренингом, имам јасан циљ, знам шта ми је чинити, а сад је све некако другачије јер имам златну медаљу. Даћу себи мало времена, морам да се навикнем на нову ситуацију у којој се налазим.

Златна медаља на Олимпијским играма је врхунац каријере, где ћете пронаћи мотив за даље?

–Почела сам да тренирам већ у октобру, цео децембар сам имала припремна такмичења где сам само једно нисам освојила. Од Загреба, Београда, Осијека, Купа Србије и то изгледа све како треба, али идем даље, чекам да крену већа међународна такмичења јер то је оно што ме покреће. Верујем да ћу тада добити неки „окидач“ да ме поново врати на колосек и инспирише да будем боља.

Завршили сте сезону као први на европској ранг листи?

–Ето, информација коју нисам ни знала... Добро је, пошто има толико младих нових стрелаца који су веома добри, одлични, а нису морали да пролазе кроз неке етапе и константне промене кроз које смо ми морали...

На шта конкретно мислите?

–Пре свега на промене у правилима, концептима, квалификацијама, такмичењима, финалима. Ми од 2013. пролазимо стално кроз неке промене и то доста исцрпљује јер стално мењате концепт тренинга како бисте могли да одговорите на сва та такмичења. Усред олимпијског циклуса и квалификација за Токио Светска федерација је променила правила, тако да се десило да смо имали три различита начина како се квалификујемо за Олимпијске игре. Ови млади то нису имали, доста су свежији, па је доста захтевно такмичити се против таквих стрелаца. Тако да ми је драго што одолевам том налету, као и Дамир који је фантастичан.

Колико Вам је Париз променио живот?

–Одувек сам замишљала како то изгледа живот после олимпијске медаље, али реалност је прилично другачија. Јавност је постала веома заинтересована за наш спорт и то ми се допада. Надам се да су бар неки клинци због нашег успеха пожелели да се баве стрељаштвом који добија видљивост тек сваке четврте године.

Како се припремате пред такмичење, где проналазите мир?

–Волим кад с времена на време тренирам у групи репрезентативаца где смо сви усмерени на исту ствар. Такви тренинзи ме освеже, а у већини случајеве тренирам скроз сама и научила сам времена да мотивацију и мир проналазим у себи. Кад немам са ким да се такмичим онда то морам сама са собом. Увек ми је жеља да будем сутра боља него што сам данас. Имам велику унутрашњу мотивацију, вуче ме да будем стално боља, тражим начин...

У спорту сте често сами, док приватно то није случај?

–Није, али искрена да будем волим своју самоћу, време које имам само за себе све више ценим. То је тренутак кад имам простор да се „саберем“, размишљам, договорим, сагледам, напуним батерије. Наравно волим да будем у свом друштву, али и самосталне тренутке.

Шта волите осим стрељаштва?

–Јаој што волим да кувам! Па обожавам! Највише волим кад спремим нешто и позовем породицу да дође код мене. Такође, уживам да спремам и пријатељима, да их окупим и да седимо сатима. Волим и да шетам, да одем ван Београда, обожавам да путујем и једва чекам период кад ћу моћи да одем негде без кофера са оружјем, баш као туриста. Радујем се том дану.

Да ли је он негде на видику?

–Мислим да јесте. Некако је логично, олимпијска медаља ми је отворила нове видике, добила сам прилику да са мало мање оптерећења идем даље. Самим тим сад имам шансу да себе потражим у другим пољима, јер је увек спорт био приоритет, а сад сам мало растерећенија по том питању.

Где после тог дана видите себе?

–У спорту, али никако у тренерском послу. Рекла сам више пута Јелени да јој се дивим како издржава, стварно свака јој част шта је све прошла и са мном и без мене. И сигурна сам да нећу остати у стрељаштву – рекла је Зорана Аруновић.